Ona se može zvati bilo kako. Ono što je određuje jest činjenica da je bivša striptizeta, prostitutka i, iznad svega, ovisnica. To će nositi cijeloga života kao prezime kojega se ne može riješiti, kao teško breme. Ipak, ako izdrži i ne poklekne, s godinama će joj to breme postati lakše.
Nazovimo je Marijana - napominjemo da su puni podaci protagonistice i većine drugih aktera ove priče poznati redakciji, i zbog novinarskog kodeksa nikad neće izaći vani. Marijana još nema trideset godina. U njezinoj mladosti dobri ljudi vide bolju šansu da se spasi, a oni koji je žele eksploatirati vide "još uvijek dobar materijal". Koji će, ako nedajbože nastavi po starom, prije četrdesete postati bezvrijedan komad mesa, netko tko se još jedva može unovčiti. Koji će čak i vlastitu kožu teško prodati za dnevnu dozu, piše Slobodna Dalmacija.
Marijana je iz okolice Splita, i uz sav promašeni, grješni život koji je vodila u razgovoru djeluje neiskvareno. Zabludjelo. Kao da je upala u krivu igru, i ni samoj joj još nije jasno kako je toliko toga uspjela zeznuti...
U prvom redu vlastiti život. No, vratila se iz terapijske zajednice i želi početi ponovo. Učiti, raditi, nadoknaditi normalan život. Jer onaj koji nije normalan za nju je započeo još puno prije korone: u njezinoj trinaestoj godini. Pristala je ispričati nam svoju priču jer želi dati svjedočanstvo drugim ljudima, zabludjelim curicama kakva je i sama bila, i raspetom Sinu Božjem.
Onome koji joj je poručio, kaže, da je dobra osoba vrijedna ljubavi. Čija ju je žrtva posramila i pobudila poštovanje. Možda ju je spasio Isus, možda autosugestija ili vjera kao neka osobna terapija, ali to sad nije ni bitno. Marijana je postala bolja osoba, iako je do sada - gledajući realno - najviše štete napravila sebi. Naravno, i svojim roditeljima...
- Živila sam u inozemstvu i došla u grad blizu Splita kad san tribala krenit u školu. Imala san normalno djetinjstvo, roditelje. Nisam jedinica niti razmažena. Danas mi se čini ka da je u mene nekako uša đava. Zato sam i na egzorcizmu bila. Najteže mi je bilo kad san, nakon osam godina borbe s drogom, svatila da san još i demonizirana. Ali to je već kraj priče - ubrzava Marijana.
Početak njezinih problema i neprikladnog ponašanja seže u sedmi razred, kad je ušla u pubertet i "poludjela".
Bilo je uzbudljivo, cool i svjetski
- Počela san u školu dolazit u otvorenim majicama, popustila san u učenju, stalno sam bila na produžnoj nastavi, jedinice, razredni ispiti, razgovori kod razrednika, pedagoga, psihologa. Picavanje iz škole. Stalno su mi govorili da sam loša. "Loša, loša, loša". Onda sam i sama povirovala u to. Loša sam, nisam dobra. Loša sam cura. I tako sam polako počela bit sve gora. Danas mi se čini da me to odredilo. Moj put bio je utaban - govori Marijana.
Još u osnovnoj školi otkrila je travu, cigarete, alkohol. Trava je bila hit; krala je majci po nekoliko stotina kuna dnevno, imala je novaca, bila je glavna u društvu. Kokain su joj ponudili u opskurnoj diskotečici u okolici Splita kad je imala trinaest godina.
- Povukla san, i bilo je dobro. To je bilo to; nije bilo nazad. Ka da sam odlučila da neću živit ispravno, nego rokat (drogirati se, nap.a.). To je bija moj izbor. Umisto u srednju školu, počela sam radit po kafićima. Ajde, svo zlo i u tome šta nisam završila srednju školu; nakon dva pada prvog razreda, odustala sam. Puno drugih isto nema škole pa rade, žive normalno. I ja san bila dobra radnica u kafiću, mlada, slatka, vesela, omiljena. Brza u poslu. Uvik san i para imala, pogotovo ako san radila u kafićima di je bilo aparata za igru. Muški su dolazili zbog mene u kafić, a meni je sve to bilo zabavno. Stalno sam bila na nečemu, uvik neke kombinacije: alkohol, speed, kokain, trava. Bilo je zabavno - prisjeća se rane mladosti Marijana. One koja je trajala dok su njezine vršnjakinje išle u srednje škole i hvatale zalet za fakultet, a ona konobarila i srljala brzim koracima u propast. No, tada je to sve skupa još izgledalo romansirano, uzbudljivo, cool i svjetski. Razumijete, Marijana je bila još dijete, koje je - vlastitim nezrelim izborom - sazrijevalo na užasan način.
Bludne radnje započele su kad je završila osmi razred osnovne škole u kojoj je etiketirana kao "loša". Mučno iskustvo s prvim muškarcem kad je imala samo četrnaest godina zauvijek će pamtiti; barem onoliko koliko je bila svjesna tog čina.
Droga je sve činila dobrima
- Bila sam zaljubljena u devetnaestogodišnjaka, koji je bio s nama u ekipi. Svi smo stalno pušili, pili, "vukli"; kako smo šta nabavili. Jedno jutro sam se probudila u nečijoj kući i našla krv u tuš kadi; kasnije me peckalo kad sam se tuširala. Svatila sam da sam u besvjesnom stanju izgubila nevinost. Mislila sam da sam trudna; za mene je seks značio trudnoću - prisjeća se svojih davnih razmišljanja Marijana.
Da je bila starija i iskusnija, shvatila bi da to što se njoj dogodilo ulazi u definiciju silovanja. No, to je bio tek početak agonije.
- Taj moj, ajmo reć momak, me odma napa da sam imala oralni seks s njegovim prijateljem, šta nije bila istina. Ne znam zašto mi je uporno to ponavlja. Možda me se tako tija riješit. Nakon toga godinu dana nisam imala nikoga, a u međuvremenu sam umislila blizanačku trudnoću. Kasnije mi je psihijatrica rekla da se to zove pseudotrudnoća ili tako nekako - veli djevojka.
Tih je "srednjoškolskih godina", dok je konobarila, stalno bila "u programu", izmjenjivala su se društva, droge, muškarci, lažne prijateljice... Droga ih je sve činila dobrima, sve je bilo "haj".
- Mislila sam da sam u društvu omiljena jer sam simpatična, a danas znam da su me volili jer sam uvik imala love, ili sam mogla nabavit. Počela sam i plesat striptiz po klubovima u okolici Splita. Nisam nikad u Splitu živila - napominje Marijana.
Striptiz, čitaj: prostitucija. Ali, to je sve njoj izgledalo zabavno, povremeno je i dalje konobarila. Bila je popularna, doduše i ogovarali su je ali nije marila što je prozivaju za "laki moral", ovo i ono. Još u sedmom razredu, uostalom, postala je "loša". I to je odlučila dosljedno podržavati. Bit ću anđeo u nekom drugom životu, zafrkavala se.
U kafiću je upoznala momka, jednoga od bezbroj iz njenog nestalnog jata, koji ju je malo više "taknuo u žicu".
- Izgleda je ka neki Talijan, mali, crn, sladak. Zaljubila san se - prisjeća se.
Prije toga, moramo reći, već je jednom "pala"; nakon svađe s bivšim momkom popila je tekući ecstasy na jednom tulumu i završila na ispumpavanju želuca, a svi sudionici kućnog partyja na saslušanju u policiji. Ispalo je dobro po nju; mladi se organizam oporavio, a policijski progon je nekako izbjegla.
'Dobro. A sad mi daj iglu'
I, onda upoznaje novu ljubav, crnomanjastog mladića malo starijeg od sebe.
- Dao mi je za sedamnaesti rođendan smeđi speed; reka je da je to neka vrsta. Onda mi ga je počeja redovito donosit, šmrkali smo stvarno često, možda svaki drugi dan. Radila sam i tada u kafiću, a on mi je stalno dolazija s tim speedom. A onda mi je neko reka: to ti nije smeđi speed, nego heroin. Šokirala sam se, a onda pribrala i rekla: Dobro. A sad mi daj iglu.
Na igli sam bila jedno tri miseca; to san tila i dobila. Želja mi je bila s njim imat ka neku romantičnu heroinsku ljubav; zamisli koje san dite bila, koji film molim te. Znači u ta tri miseca san se navukla na iglu, i nastavila još jedno pola godine. Sa osamnaest san uspila sebi spalit žilu. Niko nije primijetija da se toliko drogiran; mogla san povuć deset grama.
Nije stalno bija ni heroin, u iglu moš stavit i kokain. Onda san se odlučila skinit s igle, malo usporit. I stalno san seljakala od roditelja, živila malo kod jednog, malo drugog, kod prijateljica, gazde kafića. Tako se više nisam morala svađat s materon; stalno me izjedalo to šta san joj sve govorila, tukla je, gurala, vriđala. To mi zadaje najviše boli. Zato san odlazila od mojih, ali im se povremeno i vraćala. Nikad nisam našla kod njih zatvorena vrata - briznu u plač.
Nastavlja:
- S momkom koji mi je dava heroin veza nije bila ni dobra, ni normalna; imala san odnose sa drugima, a otkrila san i da mi je dava tablete za silovanje. Ali ja ka da nisam bila svjesna svog ludog života, uglavnom san bila na nečemu. Plesala sam striptiz, konobarila, spavala s muškima i stalno uzimala drogu. Minjala san i društva da me ne skuže. Zabavljala san se tristo na sat.
Neki su me skužili i predlagali mi posal, razumiš. Oni su bili korektni, iz okolice Splita; nazvali bi me da imam "radit". Niko me nikad nije prisiljava ni za seks, niti drogiranje. Nikad - iskreno će Marijana. Polako je prešla u "profesionalnu klasu".
'Rad' u Njemačkoj
- Zvali bi me da idem u hotel "Lav", poslali bi tada prijevoz po mene, sve gospodski. Išla san i na brodove, otoke, večere. Posal san nalazila i sama, preko Facebooka, neš virovat koliko. Uvik je bilo od tristo kuna do sto eura, zavisi koliko mi je tribalo. Znala bi s mušterijon ić u brdo, u autu ili po kućama i stanovima u okolici Splita. Trošila san vlažnih maramica more, išla u ginekologa svaka tri miseca. Pazila san se ja - skoro pa s ponosom će Marijana.
Ipak, bilo je dana kad se sama sebi gadila.
- Kako san uvik bila na nečemu, ništa mi nije bilo važno ni briga; samo kad bih se bistrila. Nisu mi se gadili ni ti muškarci, to su bili sve fini ljudi. Neki su bili i gradonačelnici ili načelnici, tako nešto, mlađi svit, fin, čist, do četrdeset godina. Ja još nisam imala dvadeset - prisjeća se naša sugovornica.
Jednom joj je poznanik, ugostitelj iz okolice Splita, predložio odlazak na rad "vani".
- Čovik mi je reka: "Mare, svi znaju šta radiš, pa šta ne bi radila lipo u Njemačkoj to isto i uzela pare. Tamo je legalno, a zarada je bolja." Bija je u pravu. Pristala san ić s njim u Njemačku. Ionako san već misec dana prije toga bila i u Bosni, kurvala sam se i u Livnu. Da se nisam drogirala, i to bi mi se bilo isplatilo; tamo me zeznija jedan koji je ima hepove (heptanone, nadomjesna terapija za heroin, nap.a.).
U stvari, zeznila sam sama sebe jer me niko nije tira na drogiranje. Nekako san sve to uvidila, tila sam promjenu. Odlučila san ić s njim u Njemačku, radit ka dama, u hotelu. Zaradit novce. Tada sam bila i čista; kad prođeš tjelesnu krizu, puno je lakše - informira nas posrnula djevojka.
Došla je, veli, u ulicu Fraunhof, a poslije je promijenila nekoliko gradova. Radila je u dobrim hotelima; ispočetka se nije ni drogirala, ali jednog dana ju je uhvatio nemir.
- Tila san pit, opit se, oduzet. Išla san na ulicu nešto nabavit; to se posrednicima nije sviđalo, ali zažmirili su jer san dobro radila. Jako dobro; uvik san imala i dobru cijenu. Oko 150 eura za sat vrimena, i od toga san dobivala većinski dio. Stvarno su ti moji poslovni partneri bili prema meni fer; nisu me silili ni na što, niti zakidali. Radila san koliko bi se dogovorili.
Luksuz je bilo biti čiste glave
Tolerirali su mi da ujutro spavam do podne; druge cure su počinjale radit već u osam. Bilo je tu puno cura s Balkana: Srpkinje, Bosanke, čak i Slovenke. One su bile pametne, nisu se drogirale nego su štedile novac. Odradile bi tjedan dana i otišle. Ja san ostala dva miseca u komadu. Mušterije su me stalno tražile. Zato su te ženske na mene i puvale, bile ljubomorne. Nisan tila razvit prijateljstvo ni sa jednom.
Nije mi više bilo ni do novaca, samo da se oduzmem, da mogu bit pijana ka zvečka, da iman za zapalit ili povuć. Počela san i nekako pucat. Vatale su me psihičke krize. Ova dvojica koji su mi rješavali posal tili su mi pomoć, nabavili su mi i neke tablete za smirenje. Stvarno su me pazili, *ebiga, ja sam im i donosila zaradu. Ovaj ugostitelj koji me doveja radit mi je govorija da budem pametna i spremim novce, kupim sebi auto. Čovik je bija stvarno u redu, ali ja san do dinara potrošila sve; šta na drogu, šta na krpice - veli Marijana.
Pitamo je koliko je mušterija imala dnevno. Kaže: nema pravila.
- Sve je bilo po dogovoru; nekad bi radila od dva do šest popodne, nekad i cili dan. Znala sam ih riješit po deset dnevno. Nikad nismo nigdi izlazili, osim šta bi me suradnik (izbjegava riječ "svodnik", nap.a.) odveja u šetnju, išli bi navečer na piće nekad - veli Marijana.
Pitamo je je li bilo fensi večera i sličnih eskort-angažmana. Odgovara niječno.
- Došli smo radit, a ne trošit; bila san uvik u (lipoj) sobi s kupatilom, ali uvik bi mi suradnik donija za pojist u sobu. Nisam se hranila samo fast fudom, nego lipo, kvalitetno. Pečena piletina i tako. Korektan je bija. Kupija bi mi i mali dar. I mušterije su mi donosile darove, ulje za tijelo, kozmetiku. Pažena sam ja bila, kažen ti. Samo budala, nisam štedila nego trošila na ulici. Mogla san sebi kupit lipo auto - rekapitulira s uzdahom.
No, došla je do zida. Pobjegla je u Njemačkoj s jednim dilerom. Suradnik je poludio od brige.
- Ne moš virovat koliko ljude i ovako, kad si niko i ništa, možeš povrijedit. Čovik me lipo doveja radit, bija pošten, a ja utekla i vratila se za deset dana. Primija me nazad. Bija je jako zabrinut - kazuje.
Nakon njemačke faze Marijana "puca po šavu", previše joj je svega, droge, sve teže nalazi utočište u opijatima. Sve joj je skuplje, a biti čiste glave je luksuz koji ne želi.
Ovo mi je možda zadnja šansa
- Kad bi došla k sebi, tek onda sam sebe mrzila i gadila se sebi. Lakše je bit puknuta... Onda voliš sebe i druge. Ali, ne može se dugo živit tako. Meni se počelo činit da je u meni đava, neko zlo. Odlučila san se skidat. Ponovo. Ovaj put zauvik jer mi je ovo možda još zadnja šansa. Povridila san svoju familiju, prokockala mladost, prerano san sazrila ali još nisam propala. Još san, kažu, lipa; vidi me. Moram se pokušat spasit. Predala san dušu Isusu jer je On patija puno više od mene, i može me razumit. Zato san u zajednici svako jutro i molila sat vrimena u kapelici. Možda se vratim još tamo. Ne želim da me opet uvati demon droge, niti obuzme đava. Čak ne želim niti radit u kafićima više jer će mi opet ljudi nudit svašta. Nisu oni krivi, nikad niko nije bija kriv nizašta osim mene, sama san tila drogu i laku zaradu. Stvarno ne mogu okrivit nikoga osim sebe - još jednom ponavlja Marijana.
Danas još nema trideset, ali iza sebe ima burnu prošlost i - završenu osnovnu školu. Htjela bi sačuvati duševni mir, sa tjelesnim zdravljem je imala sreće, kaže, a i pazila se "kao profesionalka". Voljela bi naći i posao od kojega može sama živjeti.
- Volila bih radit u pekari, tamo di nema kafića ni alkohola. Droge. Samo kruv, peciva i dobri ljudi koji kupe i odu. Ne znam hoću li uspit, ali nadam se da će mi Isus pomoć. I da ću uspit nać normalne prijatelje. Braku i dici se ne nadam, puno je očekivat toliku milost nakon svega - smatra Marijana, posrnula djevojka na putu spasa, piše Slobodna Dalmacija.