Dalmatinski pas: Točkasti hrvatski ponos

Dal­ma­tin­ski pas naj­po­zna­ti­ja je i naj­po­pu­lar­ni­ja hr­vat­ska pa­smi­na. To­čka­sti lju­bi­mac po­stao je zašti­tnim zna­kom Hr­vat­ske da­vno pri­je cr­ta­nog kla­si­ka ­Walta ­Disneyja '101 ­dalmatinac'. Ali na­kon pri­če o sla­tkim ma­lim psi­ći­ma ko­je oti­ma zla Cru­el­la ka­ko bi od ­njih na­pra­vi­la bun­du, do­la­zi do još ve­ćeg po­ra­sta za­ni­ma­nja za ovu pa­smi­nu ko­ja po­sta­je ma­sko­tom ­svih pa­sa ovo­ga svi­je­ta.



Pi­ta­te li stran­ca za Hr­vat­sku, ve­ći­na ne­u­pu­će­nih spo­me­nut će Du­bro­vnik, kra­va­tu i dal­ma­tin­skog psa. Pje­ga­vi la­jav­ci, po­tom­ci Pon­ga i Per­di­te, uči­ni­li su više za pro­mi­džbu naše ze­mlje od ­svih akci­ja tu­ri­sti­čkih za­je­dni­ca, ali su isto­do­bno našte­ti­li pa­smi­ni i stvo­ri­li do­da­tni po­sao društvi­ma za zašti­tu ži­vo­ti­nja. Sla­tki psi­ći br­zo odra­sta­ju i po­sta­ju te­ret vla­sni­ci­ma ko­ji ne­ma­ju vo­lje ba­vi­ti se nji­ma. Ta­ko su mno­gi dje­čji mi­lje­ni­ci ­završili na uli­ca­ma ili azi­li­ma za na­pušte­ne ži­vo­ti­nje.



De­ko­ra­ti­vni uzo­rak na bi­je­lom kr­znu skla­dnog i mišića­vog psa pa­smi­nu i da­lje či­ni atra­kti­vnom te iz­dva­ja od osta­lih pri­pa­dni­ka pse­će vr­ste. Le­o­par­do­ve šare ­Rudyard Ki­pling uspo­re­đu­je s re­zul­ta­tom ­igre sun­če­vih zra­ka ko­je pro­di­ru ­kroz lišće, dok to­čka­ste mr­lje na bi­je­lo­me ti­je­lu lju­bi­te­lje dal­ma­tin­skog psa pod­sje­ća­ju na kra­jo­lik dal­ma­tin­skog krša. Vje­ro­ja­tno je do­i­sta ri­ječ o obli­ku mi­mi­kri­je u škr­toj dal­ma­tin­skoj ve­ge­ta­ci­ji.



Ra­tni pas i ču­var





Ti­je­kom po­vi­je­sti na­zi­van je ra­znim ime­ni­ma i uvršta­van me­đu me­đu go­ni­če, pti­ča­re, pse za zašti­tu ili za pra­tnju. Na našim pro­sto­ri­ma naj­sta­ri­je mu je ime bi­lo du­bro­va­čki go­nič, a za­tim dal­ma­tin­ski pas pti­čar. Na pr­vim izlo­žba­ma u En­gle­skoj pri­ja­vlji­van je kao 'pas ču­var dal­ma­tin­skih gra­ni­čnih ­trupa'. Već 1792. en­gle­ski ki­no­log Tho­mas ­Bewick obja­vlju­je nje­gov ­opis i cr­tež, uz na­po­me­nu da po­tje­če iz Dal­ma­ci­je. Slu­žbe­ni svjet­ski stan­dard (FCI 153) dal­ma­tin­ski pas do­bi­va 1955. go­di­ne.

Zvao se i dubrovački gonič

Pre­ma na­ro­dnim pre­da­ja­ma i pje­sma­ma, hr­vat­ske su dje­voj­ke ispra­ća­le svo­je mla­di­će i mu­že­ve u bi­tke sta­vlja­ju­ći im oko vra­ta ru­bac sve­zan na po­se­ban na­čin kao ­znak vjer­no­sti i ohra­bre­nja u tre­nu­ci­ma ra­tne opa­sno­sti.



Na la­kim i br­zim ko­nji­ma hr­vat­ski su se ra­tni­ci hra­bro su­prot­sta­vlja­li tur­skim na­pa­di­ma urešeni ne­o­bi­čnim mo­dnim do­da­tkom ko­ji je po­stao dio nji­ho­ve voj­ne odo­re i u pra­tnji ne­o­bi­čnih pa­sa ko­ji su je­dna­ko hra­bro na­va­lji­va­li na ne­pri­ja­telj­ske ko­nje i iza­zi­va­li ve­li­ku po­mu­tnju na bo­jištu.



Svi­jet pre­po­zna­je ne­o­bi­čni ­ures ko­ji po­sta­je sim­bo­lom ugla­đe­no­sti i kul­ti­vi­ra­no­sti i na­zi­va je kra­va­tom. Do­bi­la je ime pre­ma hra­brim ra­tni­ci­ma ko­ji su ču­va­li gra­ni­ce Voj­ne kra­ji­ne i su­dje­lo­va­li i u nje­ma­čkom Tri­de­se­to­go­diš­njem ra­tu (1618.-1648). Psi s pre­po­zna­tlji­vom to­čka­stom pi­gmen­ta­ci­jom ka­sni­je će bi­ti na­zva­ni dal­ma­tin­skim psi­ma i po­sta­ti am­ba­sa­do­ri­ma svo­je ze­mlje.



Po­vi­jest pa­smi­ne



Dal­ma­tin­ski pas ubra­ja se me­đu naj­sta­ri­je pa­smi­ne u svi­je­tu. Pre­tpo­sta­vlja se da po­tje­če od egi­pat­skog hr­to­li­kog psa, či­ji su cr­te­ži pro­na­đe­ni u fa­ra­on­skim gro­bni­ca­ma. U fran­cu­skom Lo­u­vreu na­la­zi se re­ljef s bi­je­lim to­čka­stim ­psom iz ra­zdo­blja oko 2000 go­di­na pr. Kr., a na egi­pat­sko po­ri­je­klo upu­ću­je i pa­pi­rus na ko­jem su pri­ka­za­na boj­na ko­la egi­pat­skog ra­tni­ka uz ko­ja se kre­će pas s ka­ra­kte­ri­sti­čnim to­čka­ma na ti­je­lu.



Pre­ko sre­dnjeg isto­ka, Ma­le Azi­je i Gr­čke sti­gao je na bal­kan­ski po­lu­o­tok i po­dru­čje ilir­ske Dal­ma­ci­je. Ilir­sko ple­me Del­ma­ti uzga­ja­li su ih već u naj­sta­ri­je vri­je­me.



Po­znat je re­ljef iz 2. sto­lje­ća po­sli­je Kri­sta, rad ne­po­zna­tog ilir­skog umje­tni­ka, ko­ji se na­la­zi ­iznad Kaštel Su­ćur­ca, a pri­ka­zu­je bo­ga šuma Sil­va­na i dal­ma­tin­skog psa.



Ti­je­kom sre­dnjeg vi­je­ka slu­žio je kao go­nič ili je pra­tio sre­dnjo­vje­ko­vne ple­mi­ćke za­pre­ge, a o po­sto­ja­nju ­'srednje ve­li­kih i sna­žnih ­pasa' svje­do­če i za­pi­si ni­zo­zem­skih pu­to­pi­sa­ca. Vje­ro­ja­tno na­jvrje­dni­ji pi­sa­ni po­da­ci o uzgo­ju i na­mje­ni dal­ma­tin­skih pa­sa mo­gu se na­ći u ar­hi­vu đa­ko­va­čke bi­sku­pi­je. On­dje je po­če­tkom 16. sto­lje­ća po­sto­ja­lo uzga­ja­lište sa 420 dal­ma­tin­skih pa­sa. Đa­ko­va­čki bi­skup Pe­tar Ba­kić 1719. go­di­ne u ma­nu­skri­ptu 'De vi­ta po­pu­li et de cul­tu­ra ar­men­to­rum et pe­co­rum Di­a­co­vae et ei­sus ­Districtus' (O ži­vo­tu lju­di te uzgo­ju go­ve­da i ova­ca u Đa­ko­vu i oko­li­ci) de­talj­no opi­su­je ovo­ga psa i isti­če ka­ko ga  naj­više dr­že ple­mi­ći u Dal­ma­ci­ji, za lov i oso­bnu obra­nu, no uzga­ja ga i obi­čni puk. Isti­če ka­ko se ne ra­zli­ku­je od opi­sa đa­ko­va­čkog bi­sku­pa Pe­tra iz 1374. go­di­ne i da se po­pu­la­ci­ja širi eu­rop­skim ze­mlja­ma.



Po­da­tak da se upo­tre­blja­vao kao ra­tni pas ta­ko­đer na­la­zi­mo u spi­si­ma đa­ko­va­čke bi­sku­pi­je. U ve­li­koj bit­ci pro­tiv Tu­ra­ka na Mo­ha­čkom po­lju 1526. go­di­ne bi­skup Ju­raj Pa­li­žna pre­dvo­dio je ban­de­rij od 300 ko­nja­ni­ka, a sva­ki voj­nik vo­dio je sa so­bom u bor­bu je­dnog ili dva dal­ma­tin­ska psa. Svi su izgi­nu­li, a pre­ži­vje­le pse sa­ku­pi­li su Tur­ci. Ne­ki od ­njih ­završili su u Češkoj i En­gle­skoj, pa oda­tle po­grešna pre­tpo­stav­ka češkog pi­sca Bar­toša Pi­sa­ra da je ri­ječ o tur­skoj pa­smi­ni. U 17. i 18. sto­lje­ću mle­ta­čki lje­to­pi­sci isti­ču ka­ko je na pro­sto­ru od Imot­skog do Ne­re­tve bi­lo oko 300 stra­žar­ni­ca sa 4000 voj­ni­ka i dal­ma­tin­skim psi­ma ko­ji su šti­ti­li ne­si­gur­ne gra­ni­ce mle­ta­čke Dal­ma­ci­je i Tur­skog Car­stva.



Plemićki grbovi



Lik naše naj­po­zna­ti­je i naj­rašire­ni­je pa­smi­ne našao se i na ple­mi­ćkim gr­bo­vi­ma pro­to­me­di­ka Dal­ma­ci­je dr. Me­ni­sa, fran­cu­skog maršala Ga­u­da­gna ko­ji je slu­žbo­vao u Voj­noj kra­ji­ni sre­di­nom 18. sto­lje­ća i en­gle­ske ple­mi­ćke obi­te­lji ­Heyden. Dal­ma­tin­ski pas na­ve­den je u našoj naj­sta­ri­joj si­ste­ma­ti­ci au­to­hto­nih pa­sa ­'Uputstvo o dr­ža­nju ­pasa', obja­vlje­noj 1822. u za­dar­skom ča­so­pi­su 'Kral­ski ­Dalmatin'.





Ki­no­lo­zi­ma i po­vje­sni­ča­ri­ma umje­tno­sti oda­vno je po­zna­ta Po­slje­dnja ve­če­ra, rad ne­po­zna­to­ga fra­njev­ca iz sre­di­ne 18. sto­lje­ća u sa­mo­sta­nu Ma­le bra­će u Za­o­stro­gu, na ko­joj je u do­njem de­snom ­uglu na­sli­kan ka­ra­kte­ri­sti­čan to­čka­sti pas ka­ko le­ži po­kraj sto­la.



Me­đu­tim, naj­sta­ri­ji do­sad pro­na­đen pri­kaz dal­ma­tin­skog psa ne­da­vno je uo­čio ki­no­loški su­dac, inž. Bo­ris Špo­lja­rić u cr­kvi Go­spi od An­đe­la u Ve­lom Loš­inju ko­ja je sa­gra­đe­na pri­je 1566. g. U sre­diš­njem di­je­lu ol­tar­ne pa­le na­sli­kan je sve­ti Rok sa ­psom, li­je­vo sve­ti Gr­gur pa­pa, a de­sno sve­ti Se­ba­sti­jan. Pas le­ži uz no­ge sve­ca, bi­je­le je bo­je sa sme­đim to­čka­ma i sme­đim pre­klo­plje­nim ušima.

Najstariji prikaz dalmatinskog psa iz 1556. godine u Velom Lošinju

­Zbog atra­kti­vnog izgle­da i otvo­re­ne na­ra­vi dal­ma­tin­ski pas pri­vla­čio je pa­žnju ­gdje god se po­ja­vlji­vao. Vr­lo br­zo se proš­irio Eu­ro­pom za­hva­lju­ju­ći pu­tu­ju­ćim ka­za­lišnim dru­ži­na­ma, ali i lu­ta­ju­ćim Ro­mi­ma ko­ji oso­bi­to ci­je­ne pje­ga­ve ži­vo­ti­nje.



Pu­tu­ju­ći s  du­bro­va­čkim mo­re­plov­ci­ma našli su se na ­svim kra­je­vi­ma svi­je­ta. Je­dna­ko kao i sre­dnjo­vje­ko­vni hr­vat­ski ple­mi­ći, en­gle­ski ari­sto­kra­ti dr­že ga kao oso­bno­ga ču­va­ra i pra­ti­te­lja ja­ha­ča, ko­nja i ko­či­ja. Kra­jem 18. sto­lje­ća, u En­gle­skoj je ko­či­je pra­ti­lo po če­ti­ri ili pet dal­ma­tin­skih pa­sa. Izuzetna po­ve­za­nost dal­ma­tin­skih pa­sa s ko­nji­ma, po­se­bna je odli­ka ove vr­ste. 

Lutajući s Romima proširili su se po Europi

U Sje­di­nje­nim Ame­ri­čkim Dr­ža­va­ma po­znat je kao pas Sv. Flo­ri­ja­na, zašti­tni­ka va­tro­ga­sa­ca.



Psi ko­ji su tr­ča­li la­ju­ći ­ispred va­tro­ga­snih za­pre­ga otva­ra­li su put ­kroz uli­čnu gu­žvu i omo­gu­ća­va­li br­ži pro­laz.



Na­kon što su konj­ske za­pre­ge za­mi­je­nje­ne mo­tor­nim va­tro­ga­snim vo­zi­li­ma, mno­ge va­tro­ga­sne po­stroj­be za­dr­ža­va­ju ga kao ma­sko­tu pa se če­sto mo­gao vi­dje­ti ka­ko se po­no­sno vo­zi na pre­dnjem sje­da­lu va­tro­ga­snih ci­ster­ni.

Zaštitnik vatrogasaca

Iva­na Ba­kal, pred­sje­dni­ca Udru­ge dal­ma­tin­skih pa­sa Ati­la Du­bac svo­ga pr­vog psa na­ba­vi­la je još 1972. go­di­ne i od ta­da ne mo­že za­mi­sli­ti ži­vot bez ­'dalmoša'
Če­ti­ri šten­ca uzga­ji­va­čni­ce 'Od ­Motovuna' našla su se u do­mo­vi­ma ma­đar­skih gra­do­na­čel­ni­ka ti­je­kom or­ga­ni­za­ci­je kan­di­da­tu­re za Eu­rop­sko pr­ven­stvo u no­go­me­tu 2012.

O podrijetlu pasmine bilo je mnogo teorija i dvojbi. Zahvaljujući naporima hrvatskih kinologa, prije svega uzgajivača i vodstva Hrvatskog kinološkog saveza na čelu s tadašnjim predsjednikom Markom Medarom, Međunarodna kinološka federacija (FCI) 1994.godine priznala je dalmatinskoga psa kao autohtonu hrvatsku pasminu, a od 1999. Hrvatska je stekla i pravo patronata nad standardom.



Posljednja dva desetljeća dalmatinskom psu u Hrvatskoj je posvećena posebna pažnja. 1991. godine osnovan je prvi samostalni Klub prijatelja dalmatinskih pasa "Dalmatinac", a prije sedam godina dio osnivača prvoga kluba ustanovio je još jednu udrugu dalmatinskih pasa, nazvanu Atila Dubac prema prvom osnivaču i predsjedniku kluba. Povećao se broj uzgojenih pasa koji se sve češće prezentiraju na izložbama i postižu izuzetne uspjehe ne samo u Europi nego u cijelome svijetu. Sa svjetskih i europskih izložbi vraćaju se s titulama prvaka, a danas se potomci najtrofejnijih hrvatskih pasa  s lakoćom probijaju u sam vrh svjetske kinologije.



U Hr­vat­skoj po­sto­ji više uzga­ji­va­čni­ca dal­ma­tin­skih pa­sa, me­đu ko­ji­ma se po­se­bno isti­ču uspje­si­ma i kva­li­te­tom pa­sa ­' Lacrima ­Christi', obi­te­lji Ra­dić iz Si­ska, ­' Dalmino' Želj­ke Hal­per Dra­žić iz Za­gre­ba i ' Od ­ Motovuna' Iva­ne Ba­kal.

Dalmatinski psi u Hrvatskoj

Prošle go­di­ne, u sklo­pu Eu­rop­ske izlo­žbe pa­sa odr­ža­ne u Za­gre­bu, Hr­vat­ska udru­ga dal­ma­tin­skih pa­sa Ati­la Du­bac ugo­sti­la je de­le­ga­te Eu­rop­ske ko­o­pe­ra­ci­je dal­ma­tin­skih klu­bo­va (­ECDC) i pri­pre­mi­la spe­ci­jal­nu izlo­žbu za dal­ma­tin­ske pse i Klup­sko pr­ven­stvo na ko­je­mu je pr­vi put u Hr­vat­skoj pri­ka­za­no više od sto­ti­nu pa­sa. ­'Bila je to odli­čna pri­li­ka za raz­mje­nu isku­sta­va po­zna­tih su­da­ca i uzga­ji­va­ča naše pa­smi­ne iz ci­je­lo­ga ­svijeta', isti­če Iva­na Ba­kal, pred­sje­dni­ca Udru­ge ko­ja je svo­ga pr­vog psa na­ba­vi­la još 1972. go­di­ne i od ta­da ne mo­že za­mi­sli­ti ­svoj ži­vot bez ­'dalmoša'. Otvo­re­na i ži­va­hna na­rav, po­se­ban ­izgled i spre­mnost na uče­nje ­odmah su je pri­vu­kli ­ovoj pa­smi­ni od ko­je se na odva­ja. ­'Posebno bih ista­knu­la je­dnu ne­o­bi­čnu ka­ra­kte­ri­sti­ku ­ovih pa­sa, a to je nji­hov ­smijeh', ot­kri­va Iva­na. ­'Neki od pa­sa se po­se­bno ra­do i če­sto smi­ju. U su­sre­tu s dru­gim ­psom, ra­zvu­ku ­usne na ne­o­bi­čan na­čin ko­ji izra­ža­va za­do­volj­stvo i po­se­bnu dra­gost. 

Stotinu i jedan dalmatiner na jednome mjestu

Dal­ma­tin­ski pas da­nas se ko­ri­sti za oso­bnu pra­tnju, kao ku­ćni lju­bim­ci. Vo­le društvo uku­ća­na i uvi­jek su spre­mni za ­igru i ve­li­ki pri­ja­te­lji dje­ce. ' Dal­ma­tin­ski pas pra­vi je ki­no­loški dra­gulj. On je to po ­svim svo­jim svoj­stvi­ma: po lje­po­ti ­općeg izgle­da, po ele­gan­ci­ji po­kre­ta, skla­dnim pro­por­ci­ja­ma ti­je­la, ple­me­ni­tu dr­ža­nju i po­naš­anju, gra­ci­o­znu ho­du, br­zi­ni kre­ta­nja, ži­va­hnu tem­pe­ra­men­tu, čvr­stu i do­bro­ću­dnu ka­ra­kte­ru, in­te­li­gen­tnom izra­zu oči­ju, br­zom uče­nju i pri­la­go­đa­va­nju okol­no­sti­ma, oda­no­sti go­spo­da­ru...', isti­če u je­dnom od svo­jih ra­do­va Jo­vi­ca Ba­lać, uva­že­ni ki­no­log.

Veliki su prijatelji djece i vrlo zaigrani

Ina Rogošić Blagojević