Dolores Lambaša: Hrvatima su serije bijeg od depresije

Mla­da Ši­ben­čan­ka Do­lo­res Lam­baša na­kon završetka Aka­de­mi­je dram­skih umje­tno­sti br­zo se do­ka­za­la kao ta­len­ti­ra­na glu­mi­ca. Tre­nu­tno, ka­ko ka­že, od ra­nog ju­tra do ka­sno uve­čer vri­je­me pro­vo­di sni­ma­ju­ći sa­pu­ni­cu “Za­kon lju­ba­vi“ u ko­joj glu­mi - ose­buj­nu glu­mi­cu, a u ko­joj će­mo je mo­ći gle­da­ti već od po­ne­djelj­ka. Usko­ro je oče­ku­je i po­če­tak sni­ma­nja fil­ma Nikše Svi­li­či­ća “Poštar” ili “Vje­ru­jem u an­đe­le“, a uz sve to Do­lo­res pu­bli­ci na­mje­ra­va pred­sta­vi­ti i se­be kao pje­sni­ki­nju. Ia­ko je me­di­ji­ma po­sta­la za­ni­mlji­va ti­je­kom ve­ze s Ivom Gre­gu­re­vi­ćem i tre­nu­tno zbog lju­ba­vi s Fra­nom La­si­ćem, Lam­baša je po­ka­za­la da i kao glu­mi­ca, sa­mo­stal­no, mo­že pli­je­ni­ti pa­žnju. Upra­vo iz tog ra­zlo­ga u ovom je in­ter­vjuu že­lje­la pri­va­tni ži­vot ma­lo osta­vi­ti sa stra­ne.



• Na ko­li­ko ste pro­je­ka­ta tre­nu­tno an­ga­ži­ra­ni?



- Tre­nu­tno no­sim dvi­je gla­vne ulo­ge - je­dnu u Svi­li­či­će­vom fil­mu ra­dnog na­zi­va “Poštar”, a dru­gu u se­ri­ji “Za­kon lju­ba­vi“ ko­ju pro­du­ci­ra AVA. U po­nu­di imam i pi­sa­nje sce­na­ri­ja za stra­nu pro­du­cent­sku ku­ću, a isto ta­ko pla­ni­ram izda­ti i zbir­ku po­e­zi­je. No, o to­me će­mo nešto više ka­da do­đe vri­je­me. Sa­da sam kon­cen­tri­ra­na na pro­je­kte na ko­ji­ma ra­dim, a odmah že­lim ista­knu­ti da mi je izra­zi­to za­do­volj­stvo pri­su­stvo­va­ti na di­vnim i de­talj­nim, ra­zra­đu­ju­ćim pro­ba­ma za film “Poštar”.



• Ka­ko ide sni­ma­nje “Za­ko­na lju­ba­vi” i ko­li­ko vre­me­na pro­vo­di­te na se­tu?



- A, ide... ja­ko br­zo. U šest mje­se­ci se mo­ra sni­mi­ti 185 epi­zo­da. Pa sa­mi pro­su­di­te.



• Pr­vi put ra­di­te za AVA-u. Ka­ko ste do­sad za­do­volj­ni su­ra­dnjom?



- Ne svi­đa­ju mi se ova­kva pi­ta­nja. Lo­gi­čno je da ka­da ne­tko pri­hva­ti ne­ki po­sao, da­kle, odlu­či se za nje­ga, ne­će i ne smi­je go­vo­ri­ti pro­tiv istog. Isto ta­ko i hva­lje­nje ono­ga u če­mu oso­bno pri­su­stvu­je - ti­pa “sva­ki Ci­go svo­ga ko­nja ku­je” - me­ni je pa­te­ti­čno i izli­za­no. Je­di­no još pri­zna­jem ne­či­je oduševlje­nje. Ugla­vnom, što se ti­če ove se­ri­je pri­mi­je­ti­la sam da ra­de­ći na njoj ko­li­ko god je­la ne mo­gu se ude­blja­ti. Valj­da je to do­bro, ne znam.



• Ka­kva je vaša ulo­ga u sa­pu­ni­ci i ka­kav lik tu­ma­či­te?

Iako je prije upisa na glumačku akademiju sanjala o glazbenoj karijeri, Lambaša je već prvim ulogama, a među ostalima i ulogom u seriji ‘Dobre namjere’, pokazala kako nije pogriješila odabravši glumačke daske

- Ne znam, jer epi­zo­de či­tam ta­kvom br­zi­nom da, iskre­no, ne sti­gnem po­hva­ta­ti sve to. Ali, ne ner­vi­ram se više zbog to­ga. Ko­li­ko sti­gnem - sti­gnem. Ugla­vnom, lik je sva­ka­kav i svašta ra­di, po­ne­kad s ra­zlo­gom, a po­ne­kad i bez. Ja se više kon­cen­tri­ram usavršiti u za­nat­skom smi­slu u ovom tem­pu i okol­no­sti­ma ra­da, ne­go na glu­ma­čki dio, a ova­kve for­me su dušu da­le za to.



• Ima li vaša ulo­ga sli­čno­sti s va­ma u pri­va­tnom ži­vo­tu?



- Ono što sva­ka­ko mo­ram na­gla­si­ti, jer osje­ćam mo­ral­nu odgo­vor­nost pre­ma pu­bli­ci, jest to da je glu­mi­ca Lu­ci­ja Nar­del­li, da­kle, že­na ko­ju igram u se­ri­ji - ima­gi­na­ran lik. Pre­sta­vni­ce hr­vat­skog glu­mišta u re­al­no­sti su, da­pa­če, že­ne po­sve su­pro­tne njoj. Mi­slim, ni­sam ni­ka­da vi­dje­la ne­ku glu­mi­cu da na pro­bu do­la­zi našmin­ka­na, u šti­kla­ma i odje­va­na kao za mo­dnu pi­stu. Naše ka­za­lišne glu­mi­ce su skro­mne, oso­be bo­ga­tog unu­trašnjeg ži­vo­ta i ne po­la­žu to­li­ko na vanjšti­nu ko­li­ko na du­ho­vnu na­do­gra­dnju. Ba­ve se isklju­či­vo ka­za­lištem. Isi­ja­va­ju dru­kči­jom lje­po­tom. Lu­ci­ja, ako i po­sto­ji njen re­al­ni pro­to­tip, više je ne­ka “kra­lji­ca sa­pu­ni­ce”, estra­dna zvi­je­zda, i sli­čna isko­mer­ci­ja­li­zi­ra­na oso­ba.



• Ka­kva je eki­pa na se­tu i s ki­me vam je naj­dra­že ra­di­ti?



- Ne­za­hval­no je ka­da ra­di­te sa sto­ti­na­ma lju­di ne­ko­ga po­se­bno iz­dva­ja­ti, mo­že­te uvi­jek ne­ho­ti­čno po­vri­je­di­ti na taj na­čin. Ipak, uži­tak i istin­ska lje­po­ta mi je ra­di­ti sa svi­ma ko­ji su pro­fe­si­o­nal­ci i ko­ji po­žr­tvo­vno oba­vlja­ju ovaj po­sao bez obzi­ra na for­mu, za­pra­vo sa svi­ma ko­ji vo­le i zna­ju zašto ra­de, a to ni­je - no­vac. I sam moj ži­vo­tni mo­to gla­si “form is temporary - class is per­ma­nent”.



• Oče­ku­je­te li da će se gle­da­te­lji­ma svi­dje­ti sa­pu­ni­ca “Za­kon lju­ba­vi”?



- Iskre­no, ne znam. Ne­mam ne­ki uvid i ni­sam ni­ka­da po­gle­da­la ništa od mon­ti­ra­nog ma­te­ri­ja­la da bih mo­gla nešto pa­me­tno re­ći. Ali, pre­ma si­tu­a­ci­ji u ze­mlji, ia­ko svi šute o to­me kao za­kla­ni, izve­la bih opće­ni­ti za­klju­čak: Lju­di ne­ma­ju nov­ca, de­pre­si­vni su, pa ra­di­je sje­de kod ku­će, po­go­to­vo zi­mi. A, ka­da su kod ku­će, da pu­no ne ra­zmišlja­ju i da ih vla­sti­te mi­sli ne su­sti­gnu, bje­že pred te­le­vi­zor i pri­tom ne gle­da­ju ne­ke teške, za­mor­ne sa­dr­ža­je, već la­ga­ne, s je­dno­sta­vnom, br­zom ka­tar­zom. Tih sat vre­me­na se­ri­je ži­vot im se do­i­ma ljepšim i lakšim, iden­ti­fi­ci­ra­ju se s omi­lje­nim li­kom i ži­ve nje­go­vim ži­vo­tom. Ipak, ko­li­ko je šte­tno to­li­ko je i hra­bro igra­ti za te lju­de, ako me ra­zu­mi­je­te.



• Svi­đa li Vam se, ipak, rad na sa­pu­ni­ci?



- Još upo­zna­jem se­be, tek sam na po­če­tku i pra­tim se, oslušku­jem što mi odgo­va­ra, a što ne, što me či­ni sre­tnom a što ne­sre­tnom, pre­ko če­ga mo­gu, a pre­ko če­ga ne. A, ni­ka­da ne mo­gu pre­ko ono­ga što na­rušava me­ne kao oso­bu i oti­ma me­ne sa­mu od me­ne. Ako osta­nem bez se­be što će mi osta­ti? Sim­bo­li? Do­bar au­to ili košulja? Ne bih, hva­la. Da­kle, za­sad pro­ma­tram, učim. A, što se ti­če sa­pu­ni­ce, re­kla bih da je to tek je­dna ste­pe­ni­ca na mom pu­tu. Mi­ni­ja­tu­ra.



• Ima­te li svo­je glu­ma­čke uzo­re i ko­ji su?



- Uzor su mi glum­ci izra­žaj­nih oso­bno­sti ko­ji su osta­li vjer­ni se­bi i ovom po­zi­vu. Ta­kvi ne­ma­ju mo­ral­nih dvoj­bi i ne­po­tku­plji­vi su bez obzi­ra što nas je ka­pi­ta­li­zam, ma­nje-više, sve po­žde­rao. Oni su sa­vjest društva, vi­so­ko ra­zvi­je­na svi­jest ovog vre­me­na. Ima, na sre­ću, ne­ka još ma­la kon­cen­tra­ci­ja ta­kvih u našem glu­mištu i to su ugla­vnom glum­ci sta­rog ko­va, odga­ja­ni na ne­kim dru­gim vri­je­dno­sti­ma. Mi mla­di le­ti­mo tr­bu­hom za kru­hom i sva­ka­kva po­ni­že­nja če­sto do­ži­vlja­va­mo na pu­tu pre­ži­vlja­va­nja, ali, ne da­mo se.



• Tko su vam naj­dra­ži hr­vat­ski re­da­te­lji?



- Ima ih. Ma­nje-više svi film­ski su mi do­bri, za­pra­vo odli­čni i ne ka­žem to iz kur­to­a­zi­je već ui­sti­nu mi­slim ta­ko. Obo­ža­vam hr­vat­ski film.



• Što vam naj­bo­lje le­ži - te­le­vi­zi­ja, film ili ka­za­lište?



- Ma, ne­u­spo­re­di­vi su. Na fil­mu i u ka­za­lištu pri­pre­me tra­ju i do dva mje­se­ca, de­talj­no i iscr­pno se ra­zla­že ma­te­ri­jal, pa po­no­vno sa­sta­vlja i tek ta­da se kre­će u re­a­li­za­ci­ju pro­je­kta u pu­nom smi­slu. I če­sto ima šan­se da se do­go­di umje­tnost. Ka­da se te­ren be­spri­je­kor­no pri­pre­mi glu­mac se da­lje sa­mo igra, be­skraj­no igra i ništa ljepše mu se u ži­vo­tu ne mo­že do­go­di­ti. Se­ri­je su pak štan­ca­nje ma­te­ri­ja­la, jer nji­ho­va pr­va i za­dnja za­ko­ni­tost jest da se, bez obzi­ra na sve, sni­me u za­da­nom vre­me­nu. Na glum­cu je u ta­kvoj for­mi da uhva­ti ne­ki in­tu­i­ti­vni sli­jed i otko­tr­lja se po nje­mu. Even­tu­al­no, da izgo­vo­ri tekst bez greške.



• Opišite u ne­ko­li­ko ri­je­či film Nikše Svi­li­či­ća ra­dnog na­zi­va “Poštar” ili “Vje­ru­jem u an­đe­le”, ka­ko bi se na­vo­dno tre­bao zva­ti, i kad bi mo­gao bi­ti go­tov?



- Ja­ko sam uzbu­đe­na i sre­tna zbog tog fil­ma. Sni­ma­nje po­či­nje ubr­zo, po­če­tkom li­sto­pa­da na Ko­mi­ži, a eki­pa je sjaj­na. Je­dno­sta­vno, uži­vam na našim pro­ba­ma. Ulo­ge su fan­ta­sti­čno na­pi­sa­ne, ra­di­mo pu­no, ali se i ze­za­mo, pri­ča­mo, upo­zna­je­mo, njušimo, ka­ko bih ja re­kla, i sve je ne­ka­ko po­la­ko, li­je­po, pri­ro­dno, da­kle, to­čno ona­ko ka­ko tre­ba bi­ti.



• Za­je­dno s re­da­te­ljem Svi­li­či­ćem pje­va­te i uvo­dnu pje­smu za film. Ka­ko je ra­di­ti s njim?



- U re­da­te­lja Nikšu Svi­li­či­ća imam ve­li­ko po­vje­re­nje, do­slo­vno ga sli­je­po sli­je­dim i na taj na­čin se ba­vi­ti ovim po­slom vam je ne­zmi­sli­va lje­po­ta, glum­ci ži­ve za nju.



Izu­zev sa­mog fil­ma do­ga­đa­ju se ne­ke ne­de­fi­ni­ra­ju­će, ti­tra­ju­će ni­ti, ne­ka ma­gli­ca, kišne ka­plji­ce u svim sre­bren­ka­stim ni­jan­sa­ma, ma, u svim bo­ja­ma.



Za­pra­vo, to okru­žu­je ci­je­lu eki­pu i da­ru­je nas kre­a­ti­vnošću i u tom tre­nu­tku ništa na svi­je­tu ni­je va­žni­je. Kao da an­đe­li pje­va­ju iznad nas. Je­dva če­kam sni­ma­nje.



• Sma­tra­te li se ra­zma­že­nom glu­mi­com ili bez pro­ble­ma sve oba­vi­te što se od vas tra­ži?



- Na­ra­vno da sam ra­zma­že­na. Ne­ću uo­pće sni­ma­ti bez Ma­nu­al&Co. tor­be, na­pra­vim ru­svaj na se­tu ako mo­ram glu­mi­ti bez nje, a pro­sto­ri­ja u ko­joj sni­mam, na­ra­vno, mo­ra mi­ri­sa­ti po Sisleyjevim par­fe­mi­ma.



Kad ih obo­ža­vam, što ću...





Nemam se za što ispričavati



Kad su je mediji ispitivali o vezama sa starijim muškarcima, Dolores je odgovorila da joj ne pada na pamet ispričavati se nekome zato što je u odnosu s osobom koja je starija od nje. ‘Bilo bi me sram, na primjer, da sam u vezi s kriminalcem ili osobom sklonoj drogi ili kocki’, rekla je u jednom intervjuu.



U vezi s Ivom Gregurevićem



Dolores Lambaša bila je pet godina u vezi sa 30 godina starijim glumcem Ivom Gregurevićem. Zajedno su glumili u filmu ‘Pravo čudo’ redatelja Lukasa Nole. Prekid s Gregurevićem Lambaša je u medijima obrazložila neslaganjem karaktera.



Prekid i nova veza s Franom Lasićem



Nakon prekida s Gregurevićem, uslijedila je veza sa 27 godina starijim glumcem, pjevačem, ugostiteljem i ‘osvajačem žena’ Franom Lasićem. Lambaša je priznala da se zaljubila u trenutku kad nije mislila da će se ‘ikada više zaljubiti, a naročito ne uletjeti odmah u novu vezu’.

Šibenčanka

2002. - 2007.

Ljeto 2007.

Marija Lokas