Imamo ga, pronašli smo ga, zasigurno najsigurnije mjesto u Dalmaciji, tako savršeno da koronavirus onome tko se u njemu na vrijeme sakrije ništa ne može. Može boleščurina 'made in China' tutnjati koliko hoće oko njegova ulaza, ali teško da će unutra ući.
Petar Sanader (72) iz zaseoka Sanaderi u Dugobabama svojim joj je životnim projektom dobro zapaprio. I to tako što je još ‘90. godine kao pravi Nostradamus ispod kuće počeo praviti, točnije kopati savršeni potencijalni podzemni dom. U slučaju apokalipse koja bi protutnjala zemljinom površinom, on je sebi i svojima stvorio siguran zaklon, piše Slobodna Dalmacija.
A počelo je tako što je prilikom gradnje zida nekoliko metara od kućnog praga uočio rupicu, toliku sitnu da bi “bajamu jedva u nju utra”. A kako mu je rad drugo ime, a kopanje najveća strast, uhvatio se posla. I u nekoliko godina uz pomoć supruge Ane iskopao je, iščupao iz podzemlja pod svojim nogama, pazite ovo, 800 tona zemlje i kamena! Osamsto tona crvenice i crnice i tvrdog kamena koji su stoljećima nekadašnjim vodenim tokovima punili podzemnu cestu, prirodni tunel, kanal ispod njegove kuće.
A možda je tražio blago kralja Solomona ili cara Trajana nalik Jokašu iz 'Prosjaka i sinova'?
– Nisam, ma kakvi, nego sam i inače strašno znatiželjan čovik. I volim radit, a posebice kopat. Kopam ja i grobove kada me netko zamoli, iskopa sam sa ženom i četiri čatrnje. I tako sam ja vidija tu malu rupu i odlučija je proširit da vidin šta ona tu radi i šta oće. Ma nije se dala za majku Božju, ali nisan ni ja. Oću je proširit i malo san uspija. Bacin kamen, on negdi dole “bum!”, bubne. Uzmem dasku, na nju stavim s donje strane ogledalo kako bi vidija šta se dole dešava. Posvitlim. Vidim dole crnilo i liticu.
Onda san reka – e naći ću ti ja kraj, i udren kopat. Koliko sam truda samo vidija. Nekoliko godina sam je širija. Ja mislim da san iz te moje rupe iskopa jedno 30, 40-osovinskih punih kamiona. Sve na ruke, uz pomoć moje žene. Na ruke. Đava ga odnija ako nije tako. Kako san uspija? Lipo, uz veliki rad, puno volje i onu jednu žicu šta mi sto posto fali u glavi – smije se Petar.
Petar je 40 godina i tri dana radio u bivšoj tvornici cementa “Prvoborac”, danas “Sv. Kajo”. Na sve ima odgovor. Sve ga zanima, politika, svijet, kineski virus, speleologija, gospodarstvo… Kažeš mu prezime, i nisi ni završio, a on ti nabaci koliko ima slova u njemu. Nevjerojatan svat. Inteligentan, živahan i bistar. I kako mu žena kaže, s neobičnom ljubavlju i hobijem zbog kojeg mu u šali nadometne da je kao prava krtica. Ta ga je ljubav toliko ščepala da je on malo-pomalo počeo ulaziti sve dublje pod zemlju. Pa se iz rupice stvorila vertikala duboka oko šest metra, široka do 1,50 metara.
Pa je s kopanjem shvatio da je našao stjenoviti podzemni suhi kanal koji je imao i svoj drugi zatrpani izlaz. Pročistio ga je i na njegovu kraju za nadzemlje napravio strmo stepenište kako bi olakšao izvlačenje materijala. A onda iznad ulaza i garažu, spremicu koja ga čuva. S vremenom je rupa dobila i dva nova duga kraka. Pa da i vas šokiramo kao što smo se i mi šokirali kad smo ušli u to čudo: Petar je sve skupa stvorio tunel dug 47 metara; 47 metara koji završavaju pukotinom, iza koje se ulazi u još jedan tunel. Ušao je u njega, taj je čist, dužine je 35 metara.
– Tu, na tom kraju 35-metarskog daljnjeg tunela, pod se sastavlja s plafonom, pa sam za sada sta. Kad se sitin šta je ovde bilo, ko šipak puno zemlje. E, da sam tada ima pikamer, koliko bi to lakše išlo. Ali nisam. Kopa sam mašklinom, stavlja u mašure, pa prebaciva u ove ovde baje. Svaka bi bila teška 80 kila. Baje sam stavlja na ručno vitlo, sve sam to sam smislija, i onda vuka svojim rukama gore na površinu. Šest metara i više gore – veli.
Pa kaže kako je to bila dobra zemlja, plodna.
– Gonja san je na njivu, u vrtle, dava susidima, nosija u goru, okolo naokolo. Kome god je tribalo, uzima je. Iz nje su kumpiri rasli kao ludi.
Pa nastavlja:
– Znaš li ti šta je 800 tona zemlje i kamenja? Boga ti Isusa, koliko je toga bilo! I uglavnom, skroz sam zadovoljan sa svojom rađom. E da je ovako nešto bilo Sadamu Huseinu, nit bi ga ko naša, nit bi ga ko ščepa. Sve bombe s Bagdada ovo ne bi probile. Ma to je barem šest metara stine put gore, na ovome mo’š sagradit neboder od 20 katova i to bi stalo ko pisma – veli Petar, koji je odlučio nastavit i dalje, nema on mira.
Kaže kako je stalno u pokretu. Dnevno prošeta šest do sedam kilometara, donedavno je sa ženom radio potkove za konje, u njegovu selu kažu “ploče”. Jednu su ih zimu napravili sto komada. Ali kako konja više nema, od toga je odustao. Kaže kako mu je takav rad dobro očuvao zdravlje, u životu je popio jedva pet tableta. Ne može shvatiti mladost kojoj je jedini rad tipkanje po mobitelu. Taj stalni pokret i drži ga u kondiciji, na valu dobre energije. Dao mu je i odlično pamćenje, razmišljanje, volju. Jer najlakše je ležat i krast Bogu dane.
– Aaaaa, nisam ja od takvih. Žena i ja smo ljudi od akcije. Koliko smo samo zemljanih grobova po narudžbi iskopali. A di su tek čatrnje. Ali volim kopat, volim radit. Sve me zanima – veli Petar Sanader.
Dobro skriveni ulaz
Ovo nevjerojatno djelo, spomenik ljudskom trudu, ne može se pronaći bez pomoći domaćina ili nekoga tko je u njemu bio. Nema šanse. Ulaz mu je sakriven u podrumu Petrove spremice, i toliko je dobro prikriven da se i ulaskom u nju teško mogu naći stepenice koje vode do fascinantnog podzemnog kanala.
U tunelu je temperatura od 10 do 12 stupnjeva, pomalo je prohladan, osvježavajući, i uz dobru odjeću i obuću u njemu se može duže boraviti bez problema. I to veći broj ljudi. Petar ga je elektrificirao, tako da se u njemu jako dobro vidi. A zanimljivo je i koliko je suh, što samo pokazuje da se iznad njega nalazi debeo, obilat sloj čistog stijenja.