Intervju sa srpskim mafijašem

Srpska mafija došla je u Hrvatsku. Zemunski klan d.o.o., Predstavništvo Zagreb, već neko vrijeme samozatajno djeluje na našem tržištu. S voditeljem poslovnice ovoga uspješnog srbijanskog poduzeća za import, export, špediciju i likvidacije razgovarali smo u ponedjeljak ujutro u njegovom uredu na Laništu. Po prilici pola sata je kasnio na dogovoreni sastanak, a kada je došao, bio je krvavih ruku.

“Izvinjavam se, imao sam nekog posla”, ispričao se uljudno i podignutih lakata, da ne uprlja sag, produžio do malene kupaonice spojene s kancelarijom. “Snežana, donesi jedan peškir!”, viknuo je tajnici i trenutak kasnije pojavila se visoka utegnuta plava tajnica. “Za šta ste, kafa, sok, nešto žešće?”, upitao je brišući se.

“Može kava.”

“Dve lajne beloga?”

“Ne bih, rano mi je.”

“Shvatam... Ja ću isto malo da šmrknem. Mislim, ako vama ne smeta...?”

“Ne, ne, sve je u redu”, složio sam se pomirljivo.

“Snežana, daj gospodinu kafu, a meni borbeni komplet.”

Iz futrole na leđima izvukao je Browningov devetmilimetarski pištolj da ga ne žulja dok sjedi i spustio se u kožni stolac s druge strane masivnog pisaćeg stola od orahovine, na kojemu je stajao samo telefon i zastavica Jedinice za posebne operacije, takozvanih Crvenih beretki. Tek tada sam pažljivije osmotrio šefa hrvatskog predstavništva najpoznatijeg mafijaškog poduzeća u regiji.

Aleksandar Simjanović, poznat i kao Aca, Simke i Bezolovni, je gotovo dva metra visok, čvrst četrdesetogodišnjak brižljivo zalizane crne kose s jedva ponekom sijedom. Nadimak Bezolovni stekao je običajem s početka karijere, kada se s poslovnom konkurencijom obračunavao gotovo isključivo hladnim oružjem. U bijeloj je, svilenoj Guccijevoj trenirci, na prstenjaku desne ruke nosi pečatnjak s dvoglavim orlom i četiri ocila, a preko prsa, na ogrlici, veliki zlatni privjesak s ćiriličnim natpisom Olivera. Olivera je, kako je svima u krim miljeu poznato, njegova mama.

Tajnica Snežana tada je meni donijela kavu, a Bezolovnom njegov borbeni komplet, multivitaminski sok i kokain na srebrnoj plitici.

“Uf!”, uzdahnuo je on zadovoljno otirući nosnice. “Morate ovo jednom da probate. Kazat ću Sneški da vam zapakuje dvesta grama. Naš, domaći, iz Zaječara.”

“Kokain iz Zaječara?”

“Ne bi verovali kakav je”, kazao je mafijaš s neskrivenim patriotskim ponosom pa se zavalio u naslonjač. “Onda, pucajte, šta vas zanima?”

“Pa, za početak, gospodine Simjanoviću, otkud vi ovdje?”

“Gledajte, gospodine Tomiću... Tomić, dobro sam zapamtio? Da vam možda nije Svetisav Tomić zvani Pavijan nešto u rodu?”

“Ne, žao mi je.”

“Nema vam zašto biti žao. Smrad, cinkaroš, zaštićeni svedok, garantujem vam, neće još dugo... Nego, šta ste ono pitali, otkud ja ovde?”, počeo je Bezolovni zamišljeno vrteći veliki prsten. “Pa gledajte, biznis se širi i mi smo, nakon što smo uspostavili neprikosnovenu dominaciju na domaćem tržištu, prirodno iskoračili preko granice, napravili kontakte s hrvatskim kolegama i ostvarili jednu, slobodno mogu da kažem, lepu, prijateljsku saradnju. Da nismo došli mi, verovatno bi došli mafijaški klanovi iz Rumunije i Bugarske, a mnogo je zgodnije, složit ćemo se, zbog jezika, da smo tu mi, a ne da hrvatski kriminalci uče rumunski i bugarski. Znate i sami kakvi su kriminalci, ne vole da uče.”

“Razumijem”, kimnuo sam, a onda dodao. “Ipak, nije li malo nezgodno, mislim, zbog rata i to, do jučer smo pucali jedni na druge...”

“Pa pucamo i sada”, rekao je Simjanović i široko se osmjehnuo, da bi časak kasnije ozbiljno nastavio. “Zezam se, naravno. Vidite, u prvo vreme zaista nije bilo lako, ratne rane bile su još sveže, ali naposletku, svi smo mi ljudi, volimo iste stvari, lepa kola, lepe devojke, sjajne utoke, malo beloga, Cecu...”

“Šefe, s Bajakova zovu”, viknula je tada tajnica iz druge sobe. “Prvi šleper je prošao, drugi su zaustavili.”

Izvinjavam se, minut, moram ovo da rešim”, rekao je Bezolovni meni i dobacio Snežani. “Spoji me, molim te, s Branimirom... Brane, bre, šta mi učini?! Nemoj to da mi radiš, čoveče! Nemoj, keve ti!” počeo je ogorčeno nekoliko trenutaka kasnije s nekim na telefon. “Dobro, znam, ne možeš drugačije, institucije rade svoj posao, ali shvati i ti mene. Nemoj da si stipsa, ne možeš svaki drugi da mi hapsiš. Uništavaš me načisto! Nije red, bre!...”

Trudeći se da ne prisluškujem, znatiželjno sam se osvrtao po uredu šefa predstavništva. Na suprotnom zidu, iznad kožnog naslonjača, stajala je uokvirena fotografija mog domaćina zagrljenog s turbo folk legendom Acom Lukasom i veliko ulje na platnu s portretom Milorada Lukovića Legije, kojemu se uz obraz obrastao čekinjama mazno privija bijela golubica na ramenu. Simjanović je uto završio razgovor.

“S našim dolaskom ovde”, nastavio je ponešto samodopadno, “došlo je do velikog unapređenja biznisa. Svojim znanjem i iskustvom funkcionisanje gangsterske zajednice doveli smo na jedan, kako se to kaže, viši nivo. Rizik da bi neko nevin mogao da strada u obračunu smanjen je, takoreći, na minimum...”

“Dozvolite”, suprotstavio sam mu se plaho, “to mi je teško povjerovati.”

Ne, ne“, kunem vam se, odmahnuo je gospodin Bezolovni. “Iskoristio bi priliku, kad ste već ovde, da upozorim javnost kako je puno onoga što ćete pročitati o našem poslu gola laž. Mi nismo okrutne i bezobzirne ubice, kako nas se obično predstavlja. Vidite, veći deo, devedeset posto mafijaškog posla danas se obavlja jednim telefonskim pozivom.”

“Jednim telefonskim pozivom?” kazao sam ja podsmješljivo.

“Dozvolite da vam pokažem”, rekao je Aleksandar Simjanović, a onda otišao do prozora i otvorio ga. Zatim je izvadio mobitel iz džepa.

“Ne razumijem...”, počeo sam, no on mi je kažiprstom preko usta pokazao da budem tiho i pritisnuo nekoliko brojeva na uređaju. Iz velike daljine, gore negdje pod Sljemenom, vjetar nam je donio potmulu eksploziju.

“Jednim jedinim telefonskim pozivom”, objasnio mi je Bezolovni zadovoljno se smiješeći, “aktivisao sam sedamsto pedeset grama trinitrotoluena pod šasijom Bemvea petice.”

“Svaka čast”, kazao sam zadivljeno.

“Ako imate nekoga da ga treba...”, ponudio je mafijaš.

“Ne pada mi ovaj čas nitko na pamet.”

“Ako se setite, tu sam, samo nazovite.”

“Gospodine Simjanoviću, hvala vam lijepo.”

“Hvala i vama.”