U knjizi o Jane Goodall (nazvanoj Knjiga nade), koju je uz njenu pomoć napisao Douglas Abrams, dosta se govori i o empatiji. Razgovara se o tome pomažu li ljudi jedni drugima, biološki gledano, zato što imaju neku korist od toga ili je suosjećanje jednostavno urođeno? Nije to nikakva ekspertiza, više promišljanje jedne inspirativne, hrabre žene, no ona tvrdi da ljudi pomažu svima - jedni drugima, kao i drugim životinjama - jer je to dio naše prirode. Jednostavno pomažemo, bez razmišljanja o sebi ili svojoj koristi. Ne svi, naravno, ali mnogi.
Upravo se o tome radi u snimci ljudi koji pokušavaju pomoći jednoj ribi napuhači. Ona je otrovna i opasno je dodirivati je gokim rukama. Mnogi bi videći da se radi o toj ribi (jasno se to vidi nakon par trenutaka, kada se napuše) jednostavno odustali, no jedna žena nije. S obzirom na to da nije imala rukavice, ribu je u vodu gurala uz pomoć nekog komadića drveta kojeg je našla. Pritom je spašavanje kroz smijeh nazvala ‘najgrubljim ikad‘.
Pošto je shvatila da sama ne može odgurati ribu, pozvala je u pomoć surfere koji su upravo tada naišli... Ni oni nisu oklijevali kada je trebalo pomoći, premda su dobro znali o kojoj se vrsti ribe radi.