Nesretna čaplja nije imala nikakve šanse da se sama spasi. Da nisu naišli ljudi voljni pomoći joj, umrla bi viseći iznad jezera. Za sve je kriva udica, koja joj se omotala oko kljuna. S njom je zapela o stablo i nije se mogla otkvačiti. Da joj je kojim slučajem to i pošlo za rukom, svejedno bi umrla od gladi, jer s tako omotanim kljunom ništa ne bi mogla pojesti.
Jedan par ju je vidio kako visi i odmah je brodom požurio do nje. Nije je bio problem skinuti sa stabla, no skidanje te udice oko njenog kljuna bio je dugotrajan posao. Čaplja se najprije kratko otimala, no onda je shvatila što točno njen spasitelj radi, pa se opustila. On se namučio dok nije skinuo sve s kljuna, a onda je ona bila spremna za povratak svom normalnom životu.
Vrijedna je to lekcija koja govori kako je lako spasiti nečiji život, ali je zapravo još lakše ni ne ugroziti ga: ako naokolo ne bacamo i ostavljamo svoje smeće, nijednoj životinji nećemo ugroziti život. Ova je čaplja imala sreće, pa je pomoć došla, do lako se moglo dogoditi da ona ne dođe i da jadna ptica skonča svoj život viseći iznad jezera.