Dana 12. marta 2003. godine izvesni Zvezdan Jovanović, nekadašnji okoreli paramilitarac i aktivni učesnik većine ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u to vreme visoko pozicionirani pripadnik ozloglašene JSO (Jedinica za specijalne operacije), tzv. Frenkijevaca ili Crvenih beretki, te ujedno član kriminalne organizacije Zemunski klan, strpljivo je čekao da odabrana meta uđe u nišan njegovog snajpera Heckler & Koch, model G-3 SG 1.
Nepomičan na svom položaju za prozorom prazne kancelarije na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u beogradskoj ulici admirala Geprata br. 14, ne skidajući pogled s nišana, Jovanović je u odsudnom trenutku zaustavio disanje i - povukao obarač. Bilo je tačno dvanaest časova i dvadeset tri minuta.
Ispaljeni metak je, krećući se prosečnom brzinom od oko 700 metara u sekundi, razdaljinu od 134 metra do dvorišta Vlade Srbije s druge strane bloka oivičenog ulicama Nemanjinom, Kneza Miloša i spomenutom Gepratovom, prešao za manje od dve desetinke. Na kraju svog kratkog, pravolinijskog i razornog putovanja probio je grudni koš i zario se pravo u srce tadašnjeg premijera Republike Srbije, dr Zorana Đinđića , ostavljajući ga na mestu mrtvim.
Zamrznuta slika
To je tačka na kojoj valja zamrznuti sliku i zaustaviti se. Dvanaesti mart je. Godina 2003. Tačno vreme: 12 časova i 23 minuta. Trajektorija projektila koja se iscrtala u prostoru i zgasnula čim je metak dosegao cilj, dovela je u za sva vremena neraskidiv odnos Ubicu i Žrtvu, ali i sve druge ubice i sve druge žrtve ovog u stvari kolektivno počinjenog i kolektivno pretrpljenog zločina. Upravo stoga će se na jugoistoku evropskog subkontinenta, preciznije na Balkanskom poluostrvu, još preciznije u zemlji po imenu Republika Srbija, ako već nigde drugde, istorija jako dugo deliti na vreme pre i vreme nakon tog trenutka, dakle - na vreme pre i vreme nakon atentata na “prvog demokratski izabranog premijera Srbije”, dr. Zorana Đinđića.
Reč je o momentu u kom se, ionako poslovično nevesela i mutna, čitava stvarnost u Srbiji najednom dodatno zakomplikovala i nepovratno pogoršala. Nulti čas novog mračnog doba kroz koje srpsko društvo od tad pa do danas nekako glavinja, sa depresivnom svešću da će, kako stvari stoje, ovo vreme, ovakvo kakvo je, izigrano, razvaljeno i poništeno, trajati veoma dugo. Možda i u nedogled.
Ako sada ponovo odmrznemo sliku i dopustimo vremenu da slobodno teče, videćemo Zvezdana Jovanovića kako, s nišanom i dalje na oku, ispaljuje još jedan metak koji završava u stomaku Đinđićevog telohranitelja, Milana Veruovića. Sve nakon toga, haos je i ludnica, uz mnogo buke i pokreta. Dok Jovanović i drugi konspiratori iz Zemunskog klana ubrzano napuštaju svoj položaj i beže u unapred pripremljene “štekove” raspoređene po čitavom Beogradu, premijer Srbije, bez znakova života, nakon neuspelog pokušaja reanimacije na stepeništu Vlade Srbije (iz koje je, krećući se na štakama zbog nedavne sportske povrede, upravo izlazio u času kad je bio prostreljen) odvezen je u Urgentni centar gde je uskoro konstatovana njegova smrt. Telohranitelj Veruović uspešno je operisan, međutim za samog Đinđića zaista nije moglo ništa da se učini.
*****
Obično se kaže da se svi koji su pre deset godina živeli u Srbiji, pod uslovom da su bili pri punoj svesti, svakako sećaju gde su bili i šta su radili u trenutku kad su saznali za smrt Zorana Đinđića. Ima, naprosto, takvih događaja koji u pamćenju svedoka ostaju zauvek, a atentat na tadašnjeg srpskog šefa Vlade svakako spada među njih. Pa ipak, što se mene lično tiče, ne mogu da kažem da sam stopostotno siguran u sopstveno sećanje na inicijalnu reakciju koju je taj nesumnjivo tragični događaj u meni izazvao.
Živeo sam tada, baš kao i dan danas, u Srbiji, rekao bih i da sam bio pri punoj svesti, što znači da sve preduslove uspešno ispunjavam. Pa ipak, kad gledam unazad i pokušavam da oživim to već davno prošlo vreme, vidim da su se, u međuvremenu, moja sećanja na tri važna medijska događaja iz prve polovine prve decenije novog veka i milenijuma na čudan način smešala i stopila tako da danas više nisam u stanju da ih s punom sigurnošću razdvojim. Teroristički napad na SAD iz 2001., atentat na Đinđića iz 2003, i cunami u Indijskom okeanu iz 2004. upetljali su se u mom pamćenju u bizarno ali nerazmrsivo klupko. Sve tri vesti, naime, doznao sam na istom mestu - u redakciji izdavačke kuće Rende čiji sam urednik tokom tih godina bio - a moja reakcija je u sva tri slučaja bila istovetna. Ili barem veoma slična. Pa je i to doprinelo konfuziji iako, naravno, vest o Đinđićevoj smrti po svojoj univerzalnoj snazi i značaju nije mogla da se meri s pomenute dve vrhunske globalne medijske senzacije našeg vremena.