Osmogodišnji dječak, nazovimo ga Marko, ima noćnu moru koja se ponavlja: Karlo ulazi u stan i želi ga oteti. Karlo je njegov otac kojeg najčešće ne zove tatom nego po imenu. Marko se boji biti sam. Svaku noć "čuje neke zvukove kao da nešto lupa po vratima". Svi prozori i vrata moraju biti zatvoreni kad spava. Zvukova nema dok je u blizini majke, ali kada ode u svoju sobu, opet se pojave. Najviše se boji da tata nešto ne napravi mami. Karla ne želi viđati, "neću ga vidjeti do kraja života; moj retardirani tata". Kaže da život sa ocem "baš i nije bilo nešto dobro", uvijek se derao na njegovu mamu, ali i na njega. "Skoro svaki dan se derao, ne bi imao mira". Jako se derao, jako puno, dva put tjedno. Kad bi nešto krivo napravio, tata...