U redu pred blagajnom na samoposluživanju s potmulom zebnjom, sluteći da to neće dobro ispasti, gledamo jednu nisku siromašnu penzionerku u otrcanom kaputu, s trajnom ondulacijom starijeg datuma, kako plaća račun od sedamnaest eura i dvadeset pet centi.
"A koliko je to u kunama?"
Blagajnica joj s uzdahom odgovori, a ova iz torbice izvuče prozirnu najlonsku vrećicu za zamrzavanje hrane punu kovanica. Pretežno žutih. Ta gomila djeluje impresivno, ali je objektivno vrijednost za koju se može dobiti jedan vanilin šećer i možda, ali samo možda, ostane za još jedan prašak za pecivo.
Mušterija treće dobi istrese desetak, petnaest kovanica na dlan i počne u sebi polako brojati. U savršenoj tišini slušamo kako joj se polako vrte i zapinju kotačići...