Muškarac četrdesetih godina prosio je u srijedu ujutro pored ulaza u crkvu svetog Dominika. Ovlašnim pogledom učinio mi se zdrav te sam odlučio zanemariti njegovu molećivo ispruženu ruku. Uz ovako nisku stopu nezaposlenosti nema nikakvog razloga da radno sposobni četrdesetogodišnjaci prose pred crkvama. Nazovite me okrutnim i bezobraznim, ali za svakoga od njih našlo bi se gumenih čizama i gajbi u nasadima jagoda, lopata na gradilištima stambenih zgrada, bicikala za dostavu hrane ili viljuškara u skladištima trgovačkih centara. Ako Nepalci to mogu raditi, mogu, brate, i naši.
No, već kad sam gotovo prošao nizbrdo Hrvojevom ulicom, krajičkom oka opazio sam da je prosjaku ispod podignute nogavice potkoljenica gotovo crna. Shvatio sam da s takvom nogom on ne može...