U utorak, 10. 4. 2012., srpska ministarka pravosuđa Snežana Malović susrela se u Madridu sa španskim ministrom pravde Albertom Ruisom Galjardom. Na konferenciji za novinare održanoj tom prilikom obelodanjeno je da je Kraljevina Španija pokrenula postupak za izručenje Republici Srbiji nedavno uhapšenog kriminalnog bosa, tridesetdevetogodišnjeg Luke Bojovića Pekara. Ujedno će, pored ovog neformalnog vođe neformalnog zemunskog klana, Srbiji biti isporučeni i drugi članovi iste kriminalne bande - Vladimir Milisavljević Budala i Siniša Petrić Zenica - koji su zajedno s Bojovićem i njegovim kumom Vladimirom Mijanovićem Zubom, koji do sada nije imao kriminalni dosije, lišeni slobode devetog februara ove godine u restoranu u Valensiji.
Iako proces ekstradicije ume da potraje i do godinu dana, sva trojica će po kratkom postupku bii predati domovini na dalje procesuiranje, suđenje i konačno odsluženje kazne. A ona će, ako je pravde, biti duga i teška.
Da se ne zavaravamo, reč je o krajnje opasnim pojedincima i okorelim sociopatama lakim na oružju i sklonim najprizemnijem, sadističkom nasilju, čija je ozloglašenost notorna barem onoliko koliko su im nadimci živopisni. Zenica je, recimo, jedan od glavnih egzekutora zemunskog klana, optužen za pet hladnokrvnih ubistava, dok je Budala jedan od zaverenika i ubica premijera Đinđića koji godinama izmiče zakonu. Pa ipak, onaj zvani Pekar - Luka Bojović, naime - izaziva daleko najviše medijske pažnje.
Pitomi osmijeh
Pored “simpatične” predstave koju je prilikom hapšenja izveo za policiju i medije, smeškajući se, šaljući poljupce i namigujući kamerama, Luka Bojović je, još dok se nalazio u bekstvu, bio najveća zvezda među dugo traženim zločincima. Ovaj uvek elegantno odeveni šef-u-pokušaju beogradskog podzemlja zavaravajuće pitomog osmeha i mladalačkog izgleda koji se nalazio na poternici Interpola zbog organizovanja više ubistava od kojih se neka ističu po maštovitoj brutalnosti, čuveni mafijaš od koga jednako strahuju drugi kriminalci, političari, policajci i zatvorski čuvari, bivši pripadnik Srpske dobrovoljačke garde zloglasnog Željka Ražnatovića Arkana, zapravo je sin dvoje uglednih, visokoobrazovanih i umetnički nastrojenih građana srpske prestonice. Njegova majka, Anđelka Bojović, profesorka je na Fakultetu likovnih umetnosti, dok je njegov otac, Vuk Bojović, dugogodišnji i u Srbiji opštepoznati, premda poprilično, hm, kontraverzni direktor beogradskog Zoološkog vrta. Tu činjenicu je, ispostavilo se, znala i španska policija, pa je akcija hapšenja Bojovića i kompanije stoga bila odgovarajuće nazvana - ZOO-vrt.
Utoliko i nije čudno što se deo interesovanja koje je vest o skorom izručenju Luke Bojovića srpskom pravosuđu izazvala reflektovao i na njegovog medijski ionako izuzetno eksponiranog oca.
Dođe čoveku naprosto zbog svega toga žao Bojovićevih roditelja, kao i svih drugih čija deca na način ovako tragičan po druge, ali i po same sebe zaglibe u mračnim stranputicama s kojih nema povratka. Teško je uopšte zamisliti kako se živi s takvim teretom i takvim osećajem krivice. Budući da sam i sâm roditelj, vremenom i iskustvom sam naučio da se klonim preoštrih sudova i dobro razumem koliko je napora, zalaganja, pa i čiste sreće potrebno da bi se deca izvela na pravi put. Posebno kada, pored samih roditelja, čitavo društvo, generacijska skupina, stariji nametnuti uzori i idoli, mediji, školstvo, politika, počnu u jednom trenutku ravnopravno da utiču na stasavanje osobe koja je nekada bila samo vaše dete.
To nikada i nigde nije bio lak proces, a naročito nije ovde i sada.
Stasanje kriminalca
Međutim, bez obzira na svu načelnu empatiju i inter-roditeljsku solidarnost, nemoguće je, barem u slučaju Luke Bojovića, oteti se utisku da za njegovo stasavanje u okorelog kriminalca i sadističkog ubicu ipak ima značajne roditeljske odgovornosti. Ili barem, a s obzirom da je Bojovićeva majka u medijskom smislu izuzetno diskretna, odgovornosti jednog najblaže rečeno neobičnog oca. Lik i delo famoznog Vuka Bojovića, oca infamoznog Luke Bojovića, neraskidivo su vezani za Beogradski zoološki vrt na Kalemegdanu. Ovaj akademski kipar i stručnjak za primenjeni marketing sklon bespoštednoj samopromociji - sećate se afere s odbeglim šimpanzom Samijem? - direktor je te institucije veoma lepog naziva “Vrt dobre nade” još od pradavne 1986. godine. On je za svog dvadesetšestogodišnjeg mandata nekad potpuno oronuli zoološki vrt, istina, vredno obnovio ali tako da, sa svojim cvetnim alejama, popločanim putićima, kafeima i kioscima s osveženjem i suvenirima predstavlja prijatno šetalište za ljude, premda je ujedno pravi pakao za životinje, naročito one krupnije, koje su svim obnovama uprkos ostale zauvek stešnjene u premalim kavezima. Iako sam Bojović o svojim radnim dostignućima, kako jednom neumornom samohvalisavcu i priliči, govori isključivo u blistavim tonovima, organizacije koje se bave zaštitom životinja dale su mnogobrojne primedbe na neadekvatne uslove za boravak velikih životinja u beogradskom zoo-vrtu. Bojović je, takođe, praktično od početka svoje, čini se - večne, vladavine “Vrtom dobre nade” optuživan za šverc retkim vrstama ali to nikad nije ostavilo snažan utisak na domaću javnost. Veleobožavan i medijski predstavljan kao neka vrsta kolektivnog srpskog nacional-šovinističkog “dobrog deke”, on je godinama neumorno radio na svom javnom imidžu. Vodio je noćni program na Radiju S, kao i seriju besmislenih kafanskih intervjua s jednako besmislenim “javnim ličnostima” na tzv. “Art” televiziji. Još je mnogo toga stalo u tih njegovih maratonskih dvadeset šest godina direktorovanja Beo zoo vrtom. Navedimo samo nekoliko primera. Možda, recimo, onaj kada je Kapetan Dragan, u vreme dok je rat u Hrvatskoj još uvek trajao, jednom ljupkom gestom Bojoviću poklonio meče zvano Knindža, nađeno negde kod - pogađate - Knina, koje je u tadašnjem folklorno-patriotskom krvavom medijskom zanosu promovisano kao novo ljubimče zoo vrta i svih Beograđana?
Tigrić za Arkana
Ili onaj kad je Bojović, na primer, u vreme rata u Bosni, poklonio tigrića nikom drugom nego Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovim Tigrovima pa su se ti zločinci (koje je Bojović, siguran sam, smatrao a, biće, smatra i danas - srpskim patriotama) slikali na nekakvom tenku s oružjem i fantomkama dok je ispred njih pozirao sam Arkan - zločinac svih zločinaca - s beretkom i novom maskotom jedinice u rukama? Ili, pak, onaj tužni trenutak iz 2000. godine kad je, zajedno sa sinom, Bojović prisustvovao komemoraciji povodom Arkanove smrti.
Bio je to početak kriminalne karijere mladog Luke. Njegovo tonuće u kriminal i zločin otac je oduvek prećutno aminovao, relativizovao i minimalizovao, a isto je činio i u ovom poslednjem javnom preispitivanju sopstvenog odnosa prema sinu i objektivnoj istini. Umesto da progovori iskreno i otvoreno ili da se barem povuče u potencijalno lekovitu, samopreispitujuću anonimnost, on se, kako mu i priliči, razmahao po domaćim medijima pokušajima da javnosti predstavi jedno radikalno alternativno tumačenje života i sudbine Luke Bojovića.