Svak živ biži od notesa i kamere, tako biže još samo od onih šta po trgovačkin centrima i po gradu dile letke za pomoć dici u Africi i za nove duševne spoznaje ili vrbuju svit za koješta, ovih dana najčešće za izbore.
Skuže vas ljudi izdaleka, pa se odmiču, a uspijete li zaskočit koga nepažljivoga, pa ga iz koraka upitate bilo šta o Prvome maju, radnicima i garifulima – odskočit će dalje s mista nego dite iza trka! Eto na šta je radnik spa, kad sve šta je ima od oružja, to su srce, ruke i lopata. A danas mu je (subota) ka neki praznik. Još i državni! Štaviše, međunarodni.
– Sve me pitaj, samo nemoj para, jel pošteno?!
Tako nan je reka Jure, ljudina u trlišu, s radničke strane žičane ograde na gradilištu novoga suda u Gundulićevoj ulici u Splitu. Tamo di je bila robna kuća Standa, a prije Prima. Prije bi se reklo, na Radničkome šetalištu. Samo, to je bilo davno.
– A di je danas zastava gori na vri dizalice?! Petak je, sutra praznik, jesmo li danas lipo mogli zajedno marendat, tamo do podne, pa svak svojoj kući: oni na Hvar, oni na Brač; oni u Muć, oni u Dicmo. Ali radit ćemo do četri popodne, šta moreš...
Kolega mu Mate nosi siće betona, a Jure ga u prolazu pita u naše ime, šta misli, drži li danas iko više do radnika. Mate zavarija, bile mu se zdravi zubi:
– Molin?! Do radnika?! Ne drži ni radnik više sam do sebe, kamal će ko drugi. Samo gledaju kako će te iscidit...
– Eto, nisan ti puno pomoga, ali smo se razumili u dvi riči – užima Jure ramenima.
Vidimo Lavčevićev znak na trlišu, pa bacamo još zadnju ješku:
– Kakono se pivalo, kad te niko neće, primalo je Lavčevića poduzeće?
– Ajde, moj čovik, danas mali privatnik ima više radnika od velike firme, a sve redon giganti bili. Ja bi reka da nan sad fali baren sto radnika u podzeću, ali za bauštelu, ne za kancelariju...
Mladi biže
Mira iz trafike čoviku kuva kavu na aparatu. Radi trideset i sedan godina, a čeka je još baren pet. Staža jon ne manjka, ali godina života fali, mora uvatit šezdesetu za u penziju. I ko zna oće li od nje moć priživit.
– Kako ćemo podnosit kad se kosti raspadaju. Danas se gleda samo profit, nikoga ništa drugo ne zanima: samo radnika satari! Stara garda još grize nekako, naučili, a mladi kad vide kako je, biže glavon bez obzira: onomu daj kavu, onomu račune naplati, oni bi sladoled... I niko nema kad pričekat sekundu. Ja znan da je svakome teško, ali ljudi su se isto prominili na gore, sve in smeta, cinkaju nas firmi za ništa, za sitnicu. Zločesti su došli.
Jerka smo zaustavili kraj Elektrodalmacije. Radija je u željezari desetak, dvanest godina, a kad je vidija da to nikud ne vodi, da je zavlada nered, otvorija je privatno firmu:
– Je, je, željezon san se bavijo, pa san skupa š njin i zarđa... Uvik je bilo radnika i neradnika. Samo, šta je, neradnici su bili glasniji, pa se njih i pitalo. Onda bi šefovi kazali, daj mu, samo nek ne galami. A jednako si para prima, pa ti radijo il ne radijo. Ne mere se tako naprid. Danas radnika niko normalan neće pustit, potrat ga. U mene je bilo, najprije radniku osiguraj plaću, onda ćeš sebi. Zašto?! Zato što radnik nosi firmu...
– A zašto se o radniku ne bi moglo razgovarat bez politike i ideologije? Rad stvara novu vridnost, rad čini i čovika, bez obzira kopa li mašklinon ili misli glavon. Šta bi, recimo, falilo da je ovo i dalje ostalo Radničko šetalište?
– Hm, a kako ćeš pričat o radničkin pravima bez politike, kad ti politika sve određiva: i kad ćeš leć, i kad ćeš se dignit! A što se tiče šetališta, moglo je i ostat, danas svakako niko više ništa ne radi, svi šetaju...
Već godinama, Radničko šetalište prepustilo je ime velikome Ivanu Gunduliću, dubrovačkome pjesniku Đivu. Ko mu još ne zna slobodarske stihove: "O liepa, o draga, o slatka slobodo..., sva srebra, sva zlata, svi ljudcki životi ne mogu bit plata tvoj čistoj lipoti!" I komu bi smetalo takome velikanu dat veliku ulicu u Splitu?! Jedna jon je strana u suncu, druga u ladovini, pa stađun diktira kojon ćeš bandon. I drži se do nje, uređena je s obe strane: doli lipa trava, uzgor divlji kesten, guste, lisnate krošnje.
Iz krajnosti u krajnost
Antonio kosi u ladu. Brži je od munje, dosta je još posla. Govori da se više ne poštuje ničiji rad, a i svit da je doša svakakav. Više da se niko i ne smije, a vide li te nasmijana, misle da si lud:
– Evo, viruješ li da je na pasjin livadama manje govana nego na zelenin površinama koje su pasima zabranjene?
– Ajde?!
– E! Na pasjin livadama svit čisti za svojin beštijama, naučili su i drže se reda. A na običnin livadama, ka šta je ova ovde, puštaju pase da seru di stignu. Još šetaju oko mene i ja in ne smin ništa reć. Onda govna ostave nama. Gledaj kako ostane na kolima od kosilice, a evo san i sam ugazija, vidi mi đona usranoga. Nemoj me slikavat, bija san sto puta. Moš malo s leđa, aj...
Bez obzira šta je direktor, s nama je o radnicima prista proljudikat Tome iz iz HEP-a. Inžinjer je i upravlja elektranama na Krki, sedandeset ljudi je pod njin. Govori ka Sveto pismo:
– Nije radnik samo u trlišu, nego mi uvik idemo iz krajnosti u krajnost, pa se o radništvu više ne govori ka nekad. A svačiji rad triba poštivat, onaj s lopaton i onaj za tipkovnicon. I tehnologija se puno prominila, ono šta su prije radila četri radnika, sad napravi jedan stroj. Isto, pravo za reć, kod privatnika je rad ozbiljniji, žešći, ne znan baš je li i plaćeniji, ali znan da ti lakše može dat otkaz. U državnin firmama radnik je ipak zaštićeniji.
Na sjenovitoj strani šetališta naletili smo – u jednome voltu – na Udrugu invalida rada grada Splita. Malešan prostor, pedesetak kvadrata. Unutra sidi Mijo. Nije se čovik pripremija za temu, pa ne zna odakle bi prije počeja, ali nismo ni mi jutros znali di će nas itnit, da ćemo tražit ko će nan reć dvi riči o radničkin grbačama po zaboravljenin radničkin šetalištima.
– Nije danas lako steć status invalida rada. Puno su stroži uvjeti, puno ovisi o vještačenjima, a ni država neće teret ako baš ne mora. Prije je to bilo fleksibilnije. I firme nerado zapošljavaju invalide, ali ih zato olako otpuštaju. Imaju neki propisi: ako na neki broj zaposlenih nemaš određeni broj onih s invaliditeton, moraš više uplatit u taj neki fond za zaposlenje invalida.
Tumači nan Mijo da ni svit više nije toliko motiviran učlanit se u udrugu. Nema više povlastica za članstvo ka šta je bilo prije: bija bi ti jeftiniji telefon, pretplata za televiziju, mukte karta za gradski autobus i slično. Druga vrimena.
– A šta ćemo, bez rada nema ničega, ka šta bez radničkih vođa nema ko za radnika navijat. Vi ste, šjor, falili, tribali ste tražit sindikate, a ne udrugu invalida rada.
Šetalište kapitala
U tome prostoru niskoga plafona, pomalo klaustrofobičnome, di još stoje strme drvene skale, ka za na tavan, di su se davno pele žene, jer in je gori bilo radno misto, u tome prostoru nekad je bila uprava poduzeća Rad. Nešto su radili u građevini, biće kakve završne, zanatske radove, ne more se više ni Mijo sitit, baren je u Splitu bilo miljun takvih i sličnih firmi, a posla za svaku.
– Imali su bili neku halu, neki pogon tamo uz Vukovarsku ulicu, kad se krene prema City Centeru, ja ne znan rade li još išta, ali ima bit da firma još tinja, jer nan ovde digod zna zalutat pošta adresirana na taj Rad. Jer su odavde s kancelarijon bili prišli tu gori, uz ulicu, vrata do vrata s apotekon. Davno. U prostor još manji od ovoga. Povirite, možda ima koga...
Puton smo trefili apotekarku, trideset godina radi i živi na tome šetalištu. Govori da jon ne bi smetalo kad bi in direktor doša i donija po gariful užežin Prvoga maja.
– Ne smeta meni šta su Gunduliću dali ovo šetalište, božesačuvaj, mirita, ali ne znan zašto su ga radnicima morali odnit. Dobro ga nisu krstili šetališten kapitala.
A ima li još koga u toga Rada, pokraj apoteke, di nas je Mijo iz udruge uputija povirit? Ima vraga! Katanac na vratima, stakla prašnjava, unutra samo police sa starin registratorima i drugon papirušinon. Nema tu od Rada više ništa. Baren ne od ovoga na davnome spliskome šetalištu radnika. Negdi dalje, možebit da još tinja.
Eto šta je na koncu ispalo: proleteri svih zanata - prošetajte!