Idilični hrvatski otok koji krije jezivu ‘crnu točku‘: Ovdje je ubijana ‘nečista krv‘, čuje se eho njihovih jauka...

​Ne znan kad se to dogodilo da se Pag, kojega uvik dovodimo u vezu sa Misecon, u zadnje vrime uspoređije s Marson, ali nema veze, igraju sve opcije koje oće naglasit njegovu prostornu golotinju, njegov nudizam. Iziden do gole svoje kosti s dračon ka maksimumon vegetacije, ovaj otok, najvećin svojin dilon, najboje može pokazat bez čega se sve može i kako postoje pejzaži koji nikako nisu stvoreni za privatiziranje. Ležaljke, bazeni, kokteli, hoteli, muli, vezovi, bove još se ovde nisu ni približili. Mašuri cimenta nisu se ulili u kalupe stanbenih rugoba i krajice mišalice još nisu zazunzile.

Oprema za feratu

Planirala san proć stazu Marsa, koja je ucrtana tek odnedavno, ali za maksimalni hedonizam tribalo bi izbjegavat lito, jer gazit po zvizdanu šesnajest kilometri nije neka posebna radost, a ako si doša u zimu pa ima sriće i nisi naletija na jaku buru, opet se ne moš utočat u teplo more.

Za imat sve to i poćućat eliksir ovoga škoja, najboji je kraj miseca devetoga. Nas smo tri prijatejice učinile jedan malo drukčiji đir od priporučenoga. Umisto da od Metajne gazimo u krug, napravile smo osmicu od te staze. Kako je umjereni zvizdan oko podne ipak moguć, odlučile smo na početku rano izjutra odvalit najveći dil puta koji nije blizu mora, pa se tek onda spustit u valu i na plažu Slana, koja je u ta doba još bila u ladovini, šta nije nebitno. Na to smo misto izvadile iz rusaki svu penjačku opremu za feratu dugu oko 100, 120 metri, koju je osmislija i postavija adrenalinski avanturista Šimun Cimerman.

Za tu feratu neki kažu da je lagana, a neki da je neočekivano teška. Kome se ne da verat po stinama i sajlama ima mogućnost stavit rusak na glavu pa prigazit more. Nije dublje od razine sisa. Samo triba pazit na ježince. Ako je nekome ladno i ne želi se močit, on može krenit kopnenin puten, priko, zaokružit, tj. bajpasirat taj dio.

Kašaj od maške

Kad smo nas tri došle do ferate i njezinih prvih klinova, učinila nan se jednostavna, pravi kašaj od maške. Poligon za dicu, neš ti adrenalina! Navukle smo opremu, rukavice, uzele konope, karabine, sigurece i skočile gori. Učinila san doslovno tri koraka, položaj ruku mi je bija neprirodan, u razini struka, a onu stinu šta mi se sa žala učinila da pada od mene, ujedanput san doživila u prevjesu, gurnila me od sebe i ostala san visit i gingat se ka pršut.

Atrakcija za turiste

Onda su to isto ponovile Manja i Marina, pa zaključile da ni one to ne bi mogle proć do kraja. Nemamo toliko snage u rukama. I šta je tu je.

Sile smo na žalo ka tri tužne, poražene sove. I već smo stavjale rusake u velike plastične kese od škovac da nan se ne smoči roba, dokumenti i mobiteli kod pribacivanja na drugu stranu, kad se pojavija jedan mladi živahni par. On penjač, a cura utrenirana, sitna i lagana ka pero. Iz Zagreba. I krenili oni pomalo, a mi sve gledamo, ćirimo, slikajemo ih, pripisijemo pokrete od njih, komentiramo pa hop! evo nas opet na ferati.

Malo pomalo, stiskale smo justa, gulile dlanove, pravile žuje, krivile se i mučile dok nismo ušle u tehniku i na kraju u čistu uživanciju, a i Zagrepčanima smo, nije prošlo puno, puvali za vraton. Bilo je i šišmiš baleta, a onda i plesa na sajli u samome finalu. Posli svega smo zadovoljno nastavile uz more.

Bura voli čipku

Konfiguracija terena, čudne forme i kvaliteta stina je raznorazna. Na neka mista su kalcifikati stivani i pritaču se ka minijaturne turske Pamukkale, koluri variraju, neko kamenje se lista, truni a neko je kompaktno, čvrsto i okruglo, pravilno ka bombice s preljevon od svitlije čikolate. A ima i giga Ferrero Rocher verzija čiji je autor bura, koja za razliku od juga pravi čipku i inzistira na detalju. Ko se oće sakrit u lad, mora vatat sjenu od koje veće stine.

Famozna stvar je da se otprilike na polovici puta, na plaži Malin, uz samo more, nalazi izvor pitke vode, koji nikad ne prisuši. To je važno znat kako ne bi sebon nosija bidun vode.

Autorica u ambijentu

Kad smo se najile i napile, rasfriškale i naplivale u moru, smočile marame u vodu i vezale oko glave, nastavjamo gazit priko poluotokovoga poluotoka put nazad. Ovde nailazimo na jednu crnu točku, jednu veliku maću, za koju se nećemo pravit kako je nema i da je nismo vidili. Ne nalazi se ni u turističkin vodičima, a bogami ni u usmenoj predaji.

Muka u stumiku

Ona razbija ovu pastoralu, ali ', ka macon, a radi se o ustaškome koncentracionom logoru Slana. Iza bodljikave žice ovde je na najgore načine maltretirana i ubijana, za tadašnji režim, nečista krv. Znamo ko, zašto i na koje su se sve načine iživljavali. Svaki put kad se postavi spomen-ploča, nađe se neki bezmožjanski štovatelj koji će je razbit s macolon.

Kad ovde prolazite, a naznake logora su jedva vidljive i otočni ih kamen guca u sebe, ne možete ne osjetit muku u stumiku, pa čak i krivicu za vlastite ugodne osjećaje vezane za doživljenu blaženu pašku Arkadiju, s puno razdraganih pamučnih jančića na mirnome nebu, za vesele ovčice na zemji, mirise bilja, male čelice, sunce, more..., jer eho njihovih jauka u svijesti i savjesti jači je od tvoga avanturizma…, tvoja hrabrost, izdržljivost postaju i ostaju kapjica, postaju ništa prema onome šta su bića ljudska na ovome mistu propatila ni kriva ni dužna.

Šta je sad moja žeđ? Šta je sad moja glad? Šta je sad moje vruće/ladno, umorna san?

Di je botun

Ali egzistencija je osmišljena po principu gaženja puta prema naprid. I tako se i nas tri udaljavamo od mista boli, možda bižimo. Mislin se… di je taj botun s kojin se minja cila paleta ljudskih lica i koliko naših refleksija može podnit zrcalo ili morska mirna površina u koju gledamo? I zašto kod ionako surove i ćudljive Prirode naša narav mora bit još gora?