Mladi turisti danima maltretirali Sitanjku noćnim tulumima, ni policija ih nije primirila, a onda je njoj pukao film! Uzalud su se bunili i zvali gazdu...

Ma ko bi ima rič reć kontra naših lipih turista, je da nan prave gužvu, da ih nalazimo u svakakvin stanjima po portunima, da nisu naročito potrošni, da su nas potirali s Bačvica, da smo potisnuti u kvartove liti, ali kad ih vidiš onako zadovoljne i sritne, oduševljene Spliton, ne može se nego reć: a šta in je?

Oni ima bit ne vide ništa od onoga šta nama tira pinu na usta: ni šporkicu, ni stisku, ni skupoću, ni prometni kolaps, ni nedostatak ikakvih smislenih i zanimljivih - da ne rečemo svitskih - događanja, a kad ih pitaš u anketama – nikad se bolje nisu proveli. I ko ne bi takve goste volija, ne na ulicama i Rivi, nego i doma, u tinelu.

Naš se svit polako naučija na suživot s njima. Jedan lipi primjer zabilježen je u Sitnomu, za one koji ne znaju, planinskome splitskome kvartu na Mosoru.

Doša je i gori turizam, uredile se kuće, furešti u nove, domaćini u didovinu. Izgradili se bazeni, neki su se dovukli i do četiri turističke zvizde. I tako su jednon Sitanjki ovega lita kraj kuće u kojoj živi stigli mladi Nijemci. A šta će mladost gori činit nego kad sunce pade niz goru, opalit jedan lipi tulum. Moderna muzika, dum-dum-dum, pa se dobro popije, zapleše kraj bazena i u njemu, pa se malo i glasnije govori.

Briga njih šta ženu čekaju kokoši i kuvanje

A gori pod mosorskon polon sve rebumbaje. Išla je žena leć ka šta je i užanca na selu, oko devet i po, deset, a oni tulum ne staje, sve je žešći. Dum-dum-dum... Svetoga Klimenta bi probudili a di neće poštenu ženu koju čeka dizanje u zoru, vrtal, kokoše, kuvanje...

Biće bilo i dvi, tri ure ujutro, pa kad je pukla na živce, zvala policiju. Al nema koristi, mladost ne remeti javni red i mir, u nikoga se ne intrigaje, a turizam ne poznaje jel noć, jel dan, nije ga briga za kokoše i vrtle. Ništa, napatila se ona ka nikad u životu, s podočnjacima do poda izdurala dan. Kad je pala mirna mosorska noć, a ono opet dum-dum-dum. Pa opet sutra, pa opet.

E ma neš našu Sitanjku više od tri puta priveslat. Ovi put se ona pripremila. Lipo je legla, udunila svitlo i čekala u mraku. E kad su cure i momci popadali od umora negdi s prvin sunčevin svitlon, naša se domaćica lipo ustala, uzela raminu šta je spremila još sinoć i jednu baturicu. Prošla je do zida koji je dili s turistima pa udri ritam: den-den-den-den, evo van sad Ultre po sitanjsku! Tuče ona i gušta. Den-den-den. Upalilo se svitlo u apartmanu, ne znaju šta je. Oni zamantani, krepani od feštanja, taman se privalili, a vanka paklena buka.

Ne staje žena, zvoni ka sa Svetoga Duje: den-den-den, evo van mužike, domaće, mosorska batarela u C-duru. Nije in dala oka sklopit. Baš oni najlipši prvi pijani san in je smrskala u komadiće. Oko podne su se digli nervoži, otekli, pribiveni, nikakvi. Nije spavala ni ona, ma duša jon je puna, leti ka mlada golubica po vrtlu. Oni se bune, zovu gazdu, da kakav je to red, to je sramota, od klapanja susida nisu se ni minute odmorili posli teške noći, svi planovi su in propali. Ona ih gleda, gušta, smije se u sebi: jo da znan njemački, rekla bi in "takvi su van u nas narodni običaji: tulum za tulum – dum za dum"!