Ova zelena vrata zadnja su brana od smrtnog stiska masovnog turizma: ‘Slikavali su nas k‘o da smo u ZOO-u, pijani skakali po krovu. Rekao sam dosta!‘

Split se, po ko zna koji put u povijesti, sprema na okupaciju. Boksaju se zalihe hrane i pića, stanovi se spremaju za primanje šta većeg broja ljudi, a manovali na ulicama punom parom ziđaju šta se zaziđat stigne.

Trgovci i šverceri po kalama i pjacama su već ćutili ovi val opće panike, a kako lipi broj njih nije od jučer nego od još unazad par sezona, furbasto su, sve ka da neće, poskupili sve šta ima cijenu. Jer, još malo pa će strane horde navalit na gradske zidine pa ko živ, ko mrtav.

U Palači, koja se turistima prodaje pod "UNESCO-ov spomenik s dvi iljade godina dugon tradicijon stanovanja", živi još parsto svita - i neće zadugo.

- U deveti-deseti misec, kad se lipo nakesa para u sezoni, meni na vrata pokuca jedan od "uglednih poduzetnika" ili, kako ih ja zoven, lešinara iz centra i pita da je li bi mu ja proda svoj stan, da učini još jedan apartman.

Ako ne kupe stan na jesen, to znači da in nije bila dobra sezona. Ja mu lipo kažen da nema on tih para za koliko bi ja to njemu da. Onda se on počne itat sa pet-šest iljad eura za kvadrat.

A ja se mislin, pa da ti ga i dan, mogu dobit nekih 120 iljada - i šta da kupin s tin? Di da iden? I onda ga ja lipo pošaljen u neku stvar... - prepričava nan stanovnik Alješijeve ulice, tik do Vestibula.

Nikolina Vuković Stipaničev/Cropix

- Svi mi šta još živimo ovdi, a nije nas puno, znamo da uvik iste glave drže hotele, dućane i štekate po Getu. Nabiju te stolove do čepa i onda još s jedne strane prolaza metnu meni, a s druge montiraju neku jadnu hostesu, koja je toliko izbezumljena da me svaki dan pita šta ću pojist.

Nema više di mogu proć, a da ne upadnen u neko usko grlo. Da ne govorin da su ljudi nekad dolazili iz Kaštila na Peškariju, da bi od nje sad učinili štekat, a ni toplice više neće bit toplice nego hotel - jada se ovi, od nedavno, bivši škveranin.

Nego, osin krupnog kapitala, koji je isisa dušu "najlipšeg grada na svitu" i od "cvita Mediterana" učinija plastični filadendron, našen sugovorniku malo zna ić na živce i kad in turisti skaču po glavi - doslovno.

- Kad se preuređivala zgrada priko puta mene, na nju je bila naslonjena skela. I čujen ja usrid noći neku deračinu i izađen na prozor da bi vidija četri pijana Nijemca kako jašu po dimnjaku.

Vladimir Dugandžić/Cropix

I policija uopće ne reagira na njih. Prije turizma se nas Getane nemilo maltretiralo, a pankerima i metalcima se nije toleriralo sidenje na Peristilu. Sad, kad dođe lito, organe reda baš briga za javni red i mir - razočaran je.

Kaže da su im stranci oduzeli trgove, ulice i kućne pragove, a da se napokon osjetija civilizirano kad je Grad stanovnicima Palače omogućija povlašteni parking. Al ono šta ga je dugo izluđivalo je šta mu dvorište od kuće - nije povlašteno.

- Znaš koliko san se puta penja uza ove skaline i da bi, kad bi uzea kvaku, skužia da mi iza leđa stoje turisti. Par ih je znalo uć i unutra, na teracu mi, pa slikaju tiramole i vire mi u kužinu...

Doslovno imamo osjećaj ka da smo u zoološkon vrtu. A to koliko puta bi mi sili na skaline i urlikali, to van neću ni govorit...- odmahuje glavon stanar Alješijeve.

Vladimir Dugandžić/Cropix

U kući di on živi se nijedan stan ne afitaje, nego tu žive pravi pravcati ljudi, koji su jedan dan svatili da je kap prelila čašu.

- Nismo više to mogli trpit, da nemamo mira u svojoj kući. A skužija san da kad zapadnjacima kažeš "private property", odma skaču i biže ča ka da će neko izvadit sačmaricu na njih.

I onda san, odlučija učinit jedan sociološki eksperiment, a to je da san kupia veliki flomaster i na vrata napisa "NO TOURIST AREA". To je, zapravo, bila refleksna radnja, a na kraju se pretvorilo u simbol otpora.

Saša Burić/Cropix

I, da van pravo rečen, upalilo je! Otad nema više ćiribimbe na ovoj adresi - zadovoljan je jedan od preživjelih domorodaca turističkog tsunamija.

Na vratima stoji i citat iz filma "Judge Dredd", ali ne onog sa Sylvesterom Stalloneom, nego iz novije verzije: 'Ma-ma is not the law, I am the law.' Naš sugovornik kaže da je to ubačeno kako se niko ne bi osjetia ugrožen i da se svati da je riječ o (polu)zajebanciji.

- Meni ne smetaju stranci, ali mi fali domaći čovik. Liti, kad šetan gradon i čujen nekog Splićanina, odma mi dođe da ga zagrlin. Toliko smo istraumatizirani više od ove imitacije života.

A tek kad se sitin kad je bila korona pa san u sedmi misec popodne čuja tišinu prvi put od ne sićan se kad... Ajme meni lipote... - uzdiše zatvorenih očiju stanar tematskog parka Get.

Odsad pa dokad je živ, će liti popodne jedina tišina koju će slušat bit ona od Bajage. Osim ako, ka svaki normalni svit, ne proda stan i odseli na daleki sjever. Onda će mu noći bit "najduže na svetu".