Proveli smo dan s pogrebnicima: ‘Prije sam sprovod gleda s 300 metara, a sad bi moga prispavat u grobu! Samo isto ovo nije za svakoga‘

U njega je Bono ime. Zaprima, oprema i izdaje pokojnike.

– Samo što nisam Vox, onaj pjevač poznati, "U2", već je u mene prezime Divković. Iz Zavidovića.

– Čuj to, Bosanac?! Je l' ostalo išta gore iza rata?

– Kućica bila nova devedesete. Mala, šest sa pet. Ko bombona! Lamperija bila, sve, smrekov brodski pod, pet centimetara. Imo si samo donijet kesicu hrane, sjest i jest. Danas čačkalice nema! Odnijelo, opljačkalo.

– Otkad si na Lovrincu?

– Tito umro četvrtog maja, ja došo na poso dvaesdevetog. Petak bio. Znači, osamdesete. Četerest i jednu godinu gulim.

– Mašala!

Kaže Bono, u ta doba svak je mogo poso dobit na groblju, al' ti nisi mogo lako do stana. Tražiš ko izdaje stan, da budeš podstanar, plaćaš fino gazdi i stanuješ.

– Al' jok! Čim bi reci da si grobar, on te goni. Kaže, šta ćeš mi u kući.

Radija je Bono svašta po groblju: bija i na furgonu, razvoza, ukopava. I svi su mu pokojnici isti, ne vidi razliku među njima.

– Ispratio sam ih na onaj svijet više od pedeset hiljada. Mogo bi se pun Poljud napunit, da se ne srami ni pred kim! A ovijeh što sam ih baš ja opremio i u sanduku izdo za sahranu, njih bi se skupilo jače od dvaest hiljada.

– Sanjaš li ijednoga?

– Jok! Čim ja preko vrata s posla, ja preokrenem list, isto ti kad ga prevrneš u novinama.

Pivaju tice, krizanteme u vis dižu glave. Tinjaju lumini. Lipo je. Dan ko stvoren za umiranje. Vedro nebo, sunce sja. Nije ladno.

Lopate se uvatili Dalibor Lovrić, Marijan Silov, Ante Mandić i Božo Barić. Ovi zadnji samo gleda kako se odmaknit od reportera. Posebno od aparata. Jutros kopaju grob, popodne će sprovod. Nekako se malešna čini jama. Tisna. Miriše rahla zemlja.

– Misle ljudi da je zemljani grob samo za jednu osobu – svituju nas meštri.

– Nego?

– More bit i obiteljski. Vidiš li spomenika: u grobu ih je petoro, a danas će i šesti.

– Pa di su, ne vidin nijednoga?!

– Doli. Pod zemljon. U nižemu... Dođe nikidan jedna i viče: "Di mi je mater?!" Ne bi da smo je mi kući odnili.

Slavnić i Tkačenko

A evo kako se radi: digne se kameni spomenik, ako ga ima. Razbije se betonski temelj i kopa do starog pokojnika. Ako je plitko, triba kosti izvadit i zeru potkopat, da bi ozgara moga stat novi. Minimalna dubina ukopa je metar, a prvi se uvik kopa na metar i osandeset. Dimenzije su 210 za 80 cenata.

– Ako si ko Tkačenko, oni košarkaš što je bio, onda je dužina 230. Kad se sitin kako mu je ono Moka Slavnić proša kroz noge u Manili. Mislin, tome Tkačenku – govori Mandić.

Uglavnon, kosti budu u visini debljine glave. Jedno petnest centimetara. To je debljina sloja jednoga ukopanog. Ostane četri, pet kila kostiju, ono drugo se sve iscidi, nestane. Raspe se i kapsil, posebno bočne stranice, pa gornja padne na kosti.

– Onda smo ovoj što je pitala di joj je mater odgrnili fetu zemlje, da se vidi rub kapsila. Tako radimo da ljudi vide i da ne misle ko zna šta.

Kažu da se najbolje pokopat u zemlju. Puno bolje nego u betonsku grobnicu:

– Sve to zemlja najbolje razgradi. I šta je važno, nema mirisa – kaže Silov.

– Ima li crva?

– Nikad se nijedan nije naša! Suvo ko barut – viče Barić.

– Koja je najbolja zemlja za ukop?

– Ova. Mišana, crnica i crvenica, malo pjeskovita. Najgora je glinasta. Tvrda za kopanje, nikakva – slažu se pogrebnici.

Sve odobrava Petar Rodić, drevni poljički knez koji već pola vika pokapa Splićane. Neće još u penziju. On je upravitelj šamatorja:

– Obaša san više stotina groblja, u nas i po Europama. Puno ih ima lipih, ali naš Lovrinac ima dušu... Dođu gosti pa se raspamete. Čak i Varaždinci, za čije se groblje govori da je najlipše.

Mandić je iz Sratoka. Lipše rečeno, iz Bogdanovića. Radija u Jugoplastici, bija dragovoljac u ratu, onda bez posla, na birou, pa u Dalmadomu. Super su mu bili gazde Ivan i Marija Nizić. Naletila kriza i Ante je mora tražit di će.

– Luta san za poslon i prije šest godina naša smiraj na Lovrincu. Prije bi sprovod gleda s trista metara, a sad mogu prispavat u grobu s pedeset mrtvih i svakoga upitat kako je. Šta ćeš, triba živit, dicu školovat. Kolege su mi super, pravi ljudi, a posla neće nikad falit na groblju. Nažalost. Tako da ću s posla u kapsil, kad dođe momenat, ha-ha-ha...

Silov je na Lovrincu dvi godine. Rodon iz Rupa u Šibensko-kninskoj županiji. Prethodno je u klesara učinija skoro dvadeset. Malo se i zasitija. Troje dice je tu, starijemu 24, blizancima po jedanest.

– Koje su najbolje grobnice?

– Kamene, stare s patinon. Takve su se radile prije 50, 60 godina. Patina je obično lišaj. Kad bi se patina digla – kamen bi se ukaza bil ko snig. To ti je spomenik kulture. Ja bi ih zabranija brusit – veli Silov.

– Dobro i kažeš: tin grobnicama smrti nema. Eno šta piše na onoj: "Za vas žive koji nam hodočastite, a ne za nas upokojene, dižu se rake." Oće ljudi spomenike, bude tu i prestiža – kaže Rodić.

Mramor, kamen i željezo

Rođeni Tuzlak Lovrić, iz Gornje Lipnice, doša je roditeljima davno u Split. Vozija je u "Tisku", mota građevinsko željezo, vilice i mriže:

– Nisan ni sam mislija da ću na groblje. Računan, provat ću, vidit ćemo. Iman ženu i dvoje dice. Malomu 19, maloj 16. Triba posa čuvat, ko nije radija u privatnika, taj ne zna šta je posa. Ali, nije ovo isto za svakoga...

– Znan, ko će živ u grob ulazit?!

– A on te iznutra pita šta ti tu radiš. Nikidan se jedan s nama rukova – zezaju se Silov i Mandić.

– Smeta li dici?

– Mojoj su se rugali da in je ćaća grobar. Ali oguglaš – govori Rodić.

– Slušaj, momak, nismo ti mi grobari, mi smo Torcida pogrebnici! Grobari su u Beogradu. Partizanovi navijači. Izbačeni davno s naše tribine. Samo da znaš – tumači Mandić.

– Ha-ha-ha...

Rugalo se nekad i škovacinima. Dica bi in po Varošu znala pivat: "Cin-cin, škovacin!"

– Je, je, a danas čovik gleda da mu se kako uvalit u škovacine. Dobra in plaća – poentira Mandić.

Najveća mu je čast bila kad je ispraća Olivera. Uzeli ga bili u mrtvačnici, odnili u Svetoga Frane i kasnije mu bili u pratnji kolica do Gata sv. Nikole i ukrcaja na brod.

– Meni je najgore kad roditelji dicu kopaju. Sitiš se odma svoje kod kuće. Samo nek bude po redu, da se ne priskače, drugo je sve lakše – konta Lovrić.

Posebno je dirljivo dičje polje. Malešne grobnice. Matere i očevi, braća i sestre ostavljaju figurice anđelaka. Ima i igračkica, prvih cipelica. Neki je grobak zapušten, jednomu se spomenik naherija, oko drugoga taman nasuta šaka žala. Više od šake nema di ni stat. Digdi žmirka svića na bateriju. Moga bi čovik sad zaplakat. Reka je davno Matoš: "U smrti se sniva."

Kako to samo život uredi... Razna su polja na groblju: veliko braniteljsko, eno brončanog poprsja legendarnog Gorana Kliškića iz Četvrte brigade. Otac mu je piva u Teatru. Rato. Dalje je partizansko polje s kosturnicon u pećini izdubljenoj u masivnoj stini. Tu su "Dječaci" snimili par kadrova spota za hit "Na Lovrincu". Na svoju ruku.

Oficir i tetka

Evo ploče pod kojon su kosti Sonje Bućan. Obisili su je ustaše 1944. o stup u Bihaćkoj ulici. Ko Violetu iz "Velog mista". Navodno su Sonji našli neke letke. Svirala je violinu. Imala 23, i bebu od šest miseci.

Nije daleko ni njemačko vojničko groblje. Sređeno, s kamenin križevima i pločama s pustin imenima. Uređeno je 1998. godine. Posebna njemačka fondacija plaća održavanje. Na Lovrincu je i križ poginulin domobranima, a ima i cili rov pogubljenih nakon šta su partizani bili oslobodili grad.

– Jednon mi je u kancelariju uletija lik. Oficir. Viče: "Vi ste, bre, moju tetku izbacili!", pa pištolj meni pravo pod grlo – sića se Rodić.

Davno je to bilo. Ovi je iša obać tetin grob i zateka sve prikopano. Nije ima pojma da su kosti boraca pribačene na novo polje di je i kosturnica. Odma mu je Rodić uzvratija: "Gospodine, da vas nisan čuja, sram vas može bit, nismo mi vašu tetu iskopali, nego smo je još i istaknili!"

– Na kraju se mora ispričat. Reka mi je: "Izvini, druže."

I tako, život sredi da danas svi leže u istoj zemlji. Gori in je bilo tisno jednima uz druge. Doli nije. Po grobnicama na Židovskome polju – kamenčići. Obluci za sjećanje. Ko u "Schindlerovoj listi". Ima i muslimansko polje: bijele se nišani, kameni tulipani. Nižu se Avdo i Alija, Lejla i Munira.

– Plaši li igdi po groblju?

– Ko? – čude se Rodić i ekipa.

– Neman pojma! To bi stari svit govorija da digdi plaši kad prolaziš.

– Ovde da plaši?! Nikada! Jedino džepari da nisu.

– Kakvi džepari?

– Eto takvi. Odaju za ljudima, više za ženama. One se jadne zabave oko groba, a džepari za tren odnesu pare iz torbice.

– Ima li toga koliko?

– Ima! Nikidan dođe žena obać grob. Muž prid njon, ona za njin. Nosila onu torbicu, nije se ni snašla, a lik već trči. Biži! Đava će ga nać u onoj gužvi – kaže poljički knez.

– I?!

– Ništa, došli u upravu pitat ima li kamera.

– Pa ima li?

– Tu nema.

– Razbijaju li još slike žena s grobnica?

– Dašta su! Jučer baš dolazila stranka. Da su joj ćeri razbili sliku. Više od pedeset slučajeva je bilo za godinu dana. Jednoj stranci ja govorin, nije ga još uvatilo, a stranka će meni: "Zašto njega?! Zašto ne nju? Zašto to ne bi mogla bit ona? Žensko!"

Hm...

Bračko 'veselje'

Pokaza nan je Rodić grobnicu koja izgleda ko mala gotička katedrala. Sotonisti su je bili išarali šesticama i okrićali križeve naopako po groblju. Davno je to bilo. Ne ponovilo se. Do nje je stara kamena grobnica. Rodiću su stariji pripovidali da je isklesana iz monolita. I unutrašnje police zatvaraju se kamenin pločama.

– Ko kamenica za ulje! Sva iz komada. Od bračkog "veselja".

Dimenzije su četri puta tri, puta dva metra. Brodon je doveli iz Pučišća u Stobreč, pa makadamon konjima na Lovrinac. Podbacivali poda nju rodule, one drvene valjke. Da more ić...

Eto. Naletite. Kažu da je samo duša besmrtna, da tek Hajduk živi vječno, da jedino grobu smrti nema. I da ćemo svi pod čemprese.

A kosti?! Smijaše se, bog da prosti.