Sa splitske Visoke pozivaju Capaka da riješi ovaj problem: ‘Nas tri brata, a jedna kuća, koliko je to kućanstava?‘

Rodili su, bome, limuni, a neće oni svake sezone. Obično svake druge, ali nije pravilo: ove godine ko da su znali, hara ova nesritna korona, pa će narod srkat čaja i u nj štrukavat limun, a vitamin "ce" prika je likarija.

U vrtlu braće Jovanoski na Visokoj u Splitu reste sorta misečar, ona lipa, tanke kore, a sočna. Ima limuna pun grm!

Proglasili su taman nova pravila, žešća nego dosadašnja, eno ih još čitaju Capak, Božinović, Beroš i Markotićka. Svega su nakitili, ali favorit je ono da se od ponediljka, pa do iza Tri kralja, oko istoga stola ne smiju nać više od dva kućanstva.

Odma smo se sitili čuvene replike iz "Života sa stricen": svako sa svakin, niko s nikin više od dva puta u toku večeri. Ajde, u stanu još i nekako, ali naš narod ima običaj ziđat dvore na dva, tri kata. Tako je i na Visokoj. U prizemlju ćaća i mater, na jednome katu jedan brat, na drugome drugi. Digod može i sestra, ali riđe. Češće stoje podstanari.

Eto, pa da malo proljudikamo:

– Evo ću ispeć srdela, ajte k nama – zove nas u vrtal Ivan Jovanoski.

Na vrtnome kaminu naložija je grabovine i bajama, gradele se griju, a Ivan u kesi miša srdele, ulje i sol, šta bi teće bezveze mastija. Pa će iz kese ribu ravno na gradele.

A di je gripa?!

– Nas tri brata sami smo u ciloj kući. E, sad, koliko je to kućanstava, boga pitaj, ali tu smo mi na svome, u vrtlu, vrime nan je lipo i ništa nan ne fali. "Lockdown" nismo ni osjetili – tumači Ivan.

Njemu je žena umrla, Mirko je razveden, a Milan – eno ga na balkonu – stari je momak.

– Stavite da je ćaća slobodan ko ptičica –​ zeza se ćer Đordana.

–​ Zabavljan se peškafondon, spreman tunje za lignje, više iz gušta. Šta ćete popit –​ privrće Mirko temu, gledajuć da ne zamrsi konce.

Đordana ne živi na Visokoj, dođe obać ćaću. Taman u karijoli voza sina Marka. Drima mu se, a nikako zaspat. Dvi su mu godine. Govori Đordana:

– Sad vi meni kažite, kako to da nema gripe?!

– Pa nosimo maske...

– Znači, gripe nema jer nosimo maske, a onda korone ima jer ih ne nosimo, je l' tako?

– Ha-ha-ha...

– Ja više ne znan ko tu koga zeza. Centri gore, miljun ljudi je unutra, a dici ne daju trenirat na otvorenome. To šta se ta ista dica prije i posli svejedno druže – to nema veze...

– I šta ćete spremat za Božić, nova su pravila, niko nikomu ne smi?

– Odojka! – najavljuje veselo Ivan.

– Hm, a koliko se kumpira smi družit s odojkon?

– Sam će bit odojak, nema straja, okrenit ćemo ga na kaminu – spreman je Ivan.

Manijaci na slobodi

Sa srdelama su se ovi put izvukli, ima ih tridesetak na gradelama, Capak bi ispalija da vidi, ali nije još nastupija ovi stroži režim. Kažu nan braća da Civilna zaštita zna prošetat Visokon, malo kontrolirat grupira li se svit priko mire.

Na Visokoj nemate dojam da ste u gradu, nema zgradurina ni velikoga prometa. Prid "Kolačićen", lokalnin dućanon, Jure Čagalj o štakama. Odnila mu gangrena nogu. Čaglji su Zagvožđani.

– A šta da ti kažen, iđe Božić, ko da nije...

–​ Oće li narod slušat, stiže nova direktiva?

– Bogami će morat, da i neće! Samo, ako imaš i zere pameti, nećeš nikud ić, pogotovo ako imaš zeru fibre. Vidiš da se stari svit pripa. Zato, di je stari narod – tu ne ajde! Ali, ima i manijaka, brajo...

– Manijaka?!

–​ Dašta, zna on da je ima, koronu, ali on ode među svit!

Teško je Juri proturječit kad svi znamo da je tako. Govori da smo naopak narod, da sve radimo kontra zakona. Ali ima ricetu:

–​ Tribalo je u zakon dat da svak radi što ga je volja, što više da se tiskaju, onda bi ljudi u kontri bižali jedan od drugoga. Kad je ono gonila milicija za "Vilu Velebita", svak je živ piva. Sad ne gone, al niko više i ne piva.

Čaglju je, viče, draže na selu. Možda za Božić i ode, ima gori konobu od 70 kvadrata i kad dođe, najprije naloži šta bilo, a dočin susidi ugledaju dimne signale – evo ti ih, brže-bolje: jedan nosi vino, drugi kobasice, treći meso.

– Sjati se u mene iza mise ko priča i ko ne priča jedan s drugin. Po četrdeset ljudi zna bit. Nema ti lipše nego na selu – iskren je Jure.

Na balote ode, ali otkad je korone manje se narod okuplja. Boje se. A prid svojon kućon je ipak lakše. Malo niže, u vrtlu kopaju brat i sestra, mlađi svit. Gledamo kako ćemo k njima, kapija je prid nama, pa dozivamo.

{embed_photo}1777868{/embed_photo}

Vili B.

– Jeste li vi za vodu? – pita žena s balkona susidne kuće, višajuć mudante, lipo je vrime, osušit će se za čas.

– Nismo, nismo, mi smo za koronu –​ zezamo se, pa u istome tonu dovikujemo bratu i sestri s grabljama i motikon:

–​ Alo, a koliko ljudi smi kopat u istome vrtlu?

– Ja mislin, dvoje – odgovara momak.

Sa sestron sređuje oko maslina, buknila je trava. Kako i neće, koliko je kiše palo. Bit će štogod i za zeca Nikšu u ogradi. Mrcina je, devet kila ima! Nisu brat i sestra baš od novina, pa gonimo dalje, ne znajuć koliko je u njih kućanstava na okupu.

{embed_photo}1777860{/embed_photo}

Nema veze... Barba Milana Grančića uvatili smo prid kućon. Nosi masku, u prvi misec bit će mu osandeset. Ne boji se virusa, stalno je u kući. S dvi obitelji.

{embed_photo}1777870{/embed_photo}

– Kakav će bit Božić?

– Nikakav! Unuk Ivan triba mi se ženit, bija je rezervisa u Širokomu Brigu i sad ne zna di će...

Priko puta, Vili Bezjak pituraje ogradu. Cili je ispravan, kad ga upitaš za koronin Božić, evo šta kaže:

– Ko preživi ovaj, dočekat će i idući! Tribalo je ove mjere donit još prije misec dana. I kažnjavat – propisi su propisi.

– Ali, narod ima svoju pamet...

– Znam ja, zato triba bit strože. Mladi hodaju okolo i ne misle da kući imaju starije ljude, da će ih zarazit – govori Vili.

Triba bi ga imenjak Beroš priključit Stožeru!

– Vili je Slovenac. Iz Ptuja. Nema kod njega mrdanja, sve mora bit pod konac. Mi smo se u Njemačkoj našli, a di bi drugo – govori mu žena Slavka.

{embed_photo}1777862{/embed_photo}

Svak za se

Slavka je Slivanjka, u njih je dernek na Trojstvo.

– A pravilo o maksimalno dva kućanstva na okupu?

– Puno njih će to prekršit po kućama, ali niko to neće ni znat. Ko voli druženje, njemu će bit teško, nama neće – govori Vili.

– Koliko je u vas kućanstava?

– Dva – govori Vili.

– Nisu nego tri! Vili i ja ćemo sebi ispeć malo mesa i kumpira za Božić. Sin za se živi, ćer isto za se –​ isporavlja Slavka.

Svima je jasno, kako će bilo čija mater sina, ili svačija ćer ćaću zaobić na skalam u istoj kući i ne čestitat, popit bevandu, izist sarmu, dvi žlice pirea i malo "francuske"?! Na koncu, iznit će žene ručak vanka, vanka može bit više kućanstava.

Tako je pokojni Pajdo biža pandurima i skočija u Rivu, di je nadležnost Lučke kapetanije, a ne Civilne zaštite, pardon, pulicije. Ukratko, zna naš narod skočit i doskočit.