Tonka Alujević: Otkad je Sjever Mediteranu nametnija svoju amplitudu, mi uz more smo se skroz unezvjerili

Imaš li malo vrimena? Nemaš. Danas, onaj koji bi tija pročitat kojoga ruskoga klasika, mora bi uzet godišnji odmor, isključit sva sredstva komunikacije i informiranja, rastavit se, potirat dicu od sebe i kućne ljubimce dat u hotel za beštije. I onda je pitanje bi li mu koncentracija trajala do zadnjega slova, šta bi zapantija, i šta bi mu uopće značilo to književno iskustvo u životu.

Stari Leroj

Čini mi se da je sa vrimenon isto ka sa sjenon. Ako trčeš za njin, ako u malu jedinicu vrimena utiraješ veći broj stavki i obaveza, ako obraćaš na njega veću pažnju, to ga manje mo'š kontrolirat, manje ga imaš i ono te može razbolit. Od prevelike brige da negdi ne zakasnimo, mi propustimo sve.

Na Mediteranu se vrime uvik drukčije mirilo. Otkad mu je Sjever nametnija svoju amplitudu koja brže i žustrije bati, mi uz more smo se skroz unezvjerili. Nekad su turisti dolazili na odmor po misec dan, i to na isto misto, a danas ka mušice ostaju jedva jednu noć i onda zunze daje.

Ali zato ne možemo govorit o odmaranju i opuštanju, nego samo o timbravanju destinacija. Ovde san bija, ovde san bija, e ovde još nisan. Dokaz prisutnosti na nekome mistu samo su naše fotografije. Doživljaj, iskustvo, suština, priča... za to vrimena više nema.

Možda mene ova tema ne bi zaintrigrala da nisan ušla u novoobnovljeni Leroj, kako Hvarani zovu svoju sat kulu. On je ovde od stoljeća 15. i mislila san da mu nikad neću vidit unutrašnji mehanizam, njegovo srce ili sardojce. Kad god prođen ispod njega i bacin oko, umisto prave ure uvik najprije vidin 7 i kvarat. To je od stare traume, od straja da ne zakasnin na nastavu koja mi je izjutra u ta doba počinjala.

Brojke naopako

I evo me sad u kuli, sa pogledon na caklo puno patine i maglice, iza izlizanih rimskih brojki koje stoju naopako, dakle sa one san strane vrimena. Di se velika i mala švera ne ponašaju u skladu sa dogovorenin o mirenju naše konačnosti. Životi su nan u kalupu omeđeni početkon i krajen. Tako ga mi vidimo, tako ga računamo šta je u potpunoj suprotnosti sa božanskin vrimenon kojo je beskonačno i zato vječno.

Nezgodno je jedino to šta se vječnost ne može spoznat sa mozgon i razmišljajući. Umisto intenziviranja unutrašnjega života, pokušavamo produžit neka trajanja, pobijedit vrime, zadržat mlade godine, zaustavit se tamo di nas najviše komoda, ali to još nikome od nas nije uspilo.

Pitala san jednu maratonku, koja obara svjetske rekorde, kako to da nikad dok trče ne nosi sat iako bi sponzori jedva dočekali da jon ga stave na ruku i za to je još i bogato nagradili. Odgovorila mi je da ima točan osjećaj onoga šta se događa u njoj i oko nje i da bi jon sat samo smeta. Ali takve osobe su rijetki svati, naravno.

Napuvana veštica

Ne moramo bit religiozni, ajmo se složit samo sa fizikon koja kaže da nema ni vrimena ni prostora, ali razum se tome suprostavja žestoko. Kako ignorirat sve one posljedice vrimena; sidu kosu, bore, padanje lišća, i to da se ništo dogodilo točno toga i toga dana u tu i tu uru, toga i toga minuta...

Radi čega su izmišljeni vodeni, zašto su se po fasadama crtali sunčani satovi, konstruirali pješčani, zašto su se nakukale sve one kukavice iz zidnih ura, naklapale budilice, sviraju i pivaju digitalni? Zato jer je vrime samo iluzija?

Navikli smo da nan vrime leti i biži, da nas gazi i, u zadnju, prigazi. Ne more mu se odreć ni kurativna uloga jer ono liči sve rane. Rič proće je jača od svih terapija i medicine, jer sve na kraju prolazi pa tako i fizička bol. Proće nikad nije zakazalo.

Kako san još uvik ovde iza sata, sa one strane pogleda na stvari i događaje, vidin jednu skalinu na kraj mora. I vidin lito '47. godine, i moju malešnu mater koja je sa sestron pobigla iz kuće na more. Nona je mislila da njih dvi spavaju i uvatila se svoga posla u dvoru. Moja mala mama bila je više od sestre vezana za kuću, pa jon je ujedanput palo na pamet vratit se doma sama.

Satni mehanizam

Ali šporkala je nogice i znala je da ćedu doma vikat. Spustila se niz tu skalinu u more, oprat crne tabane. Plivat znala nije. Popuzla je po skliskoj travi, uvatila se za cimu i brod je jednostavno proša priko nje. Utopila se. Samo je na površini treperila njezina svilena crvena veštica napuvana ka meduzin padobran.

Ane i Baldo

U to gluvo litnje doba slučajno je prolazija tuda Hvaranin Kuki, bacija se u more, ispumpavali su je, rigala je i onda je na ruke odnija doma. Nona je pala u nesvist. Toga je dana, i to ne neko dramatično more, nego jedna obična bonaca ka ova danas, zamalo uzela moju mamu. Pa tako s njon i mene. Zato nikad ne sudjelujen u raspravama o tome kad počimje život.

Pod Leroj puno su uri prosidili i pričali se otac mi i njegov najveći prijatej Stjepan Matijević Gali, koji je ovih dan u jednu šesnu knjigu ujedinija, sljubija forske krotke štorije. One ne poštuju kronološki red, nego emociju. I tako u jednoj od njih spominje hvarske Roka i Cicibelu. Zvali su se Ane i Baldo. Navodno je sličija, ma šta sličija, bija je boji od Anthony Quinna i uvik se smija. Ane je bila drukčija, skromnija.

Imali su jednu kokoš, a kad jon je Baldo zavrnija vraton za učinit juvu, e onda je bilo barufe. Nisu imali dice. Inšoma, jednoga dana, na puntu od rive, niki mulci su Tomažu, koji nije bija baš najpametniji, pošapjali kako se Baldi i Ani utopija sin. Uspuvan, uzaskale Tomažo se popeja žalovat in se. Baldo skuvan od karanja sa Anon ujedanput se diga na noge i prisvirija mu pešćurinu.

Momenti su vječnost

– Ovo ti je za onega starijega sina!

A onda mu je prilipija još jednu sa druge bande.

– A ova druga ti je ako se slučajno i mlaji utopi!

Kad se sve stavi na balancu, ostaju samo momenti, ali oni nisu vremenska kategorija, oni spadaju u vječnost.