Evo Kele s Hvara. Vratio se Branko Grbeša u Solin, pa su tako naši susreti u kojima pretresamo navijačke dogodovštine postali - uživo. Nismo više „preko žice”. Promuklog glasa, ali dobrog raspoloženja stigao je Kele u Phoenix, omiljeni mu solinski kafić. Njegova je to štacija.
- Još mi se glas nije vratija od derbija. Navijali smo cilu utakmicu. Pivale su se i neke stare pisme.
Kako si?
- Dobro san, samo šta ne spavan. Koštale su me ove noćne smjene, priko 130 ih se skupilo. Zaminija san dan za noć. I sad triba neko vrime da se to opet vrati u normalu.
Hoće, Kele, sigurno. Samo pomalo. Što smo ono dogovorili za danas? Vojsku?
- Je, evo sve san pripremija – ispalio je Kele, a još je brže izvukao papir uredno ispisan s obje strane. Od vrha do dna. Pravo navijačko blago.
Pa, krenimo...
- Zadnja utakmica na Starom placu bila mi je protiv Budućnosti. Moja oproštajna, ka. I onda san mora u vojsku. Bilo je to u četvrti misec 1979. Otac mi je priko veze sredija da buden u Srbiji. Zna je čovika u vojnom odsjeku s kojin je bija dobar. I tako mu je moga reć da me stavi bilo di. Ali ja san baš tija u Srbiju.
Zašto? Zar ti nije bilo zgodnije ići u Šibenik, Zadar?
- Ma, gori su bila četri gostovanja Hajduka. A to je meni bilo najvažnije. Ima san i Jugoplastiku i Zadra za košarku. Srbija je tad imala najviše prvoligaša.
Samo 15 dana prije pokreta Kele se uputio u Beograd. Hajduk je gostovao kod Crvene zvezde.
- Hajduk je tuka 3:1. Braća Vujović su zabili golove. Tad se Marakana prozvala „šetalište braće Vujović”. Mater mi je govorila da ne iden jer san za dva tjedna triba ić u vojsku. Ali naravno da je nisan posluša, pa san otiša.
Naši ljudi
Stigao je Kele u Svilajnac, svoj dom u tih 15 mjeseci. I odmah se bacio u potragu za navijačima.
- Bilo je tu Hajdukovih navijača. Nisu smili reć, ali vidilo se na njima da vole Hajduka.
Došlo je vrijeme za gostovanje Bijelih u Nišu, a tako i za prvu priliku da se Kele iskrade iz vojarne i uputi na utakmicu. Uostalom, samo je to i čekao.
- Bija san u odori. Neki me civil pribacija do autoputa. I tamo san stopira za Niš. I nisan čeka ni 20 minuti, sta mi je kamion splitskih tablica, Jadran Trans. Bija je to danas pokojni Pere Žižić iz Solina. Sta je u Rupotini. Pita me: vojniče, odakle si? Ispalo je da smo obojica iz Solina, ali nismo se znali.
Mlad je bio Kele, svega 19 godina...
- Nije ni moje poznava. On je vozija za Skopje, a mene je odbacija do Niša. I znaš li šta mi je da? Slobodnu Dalmaciju! Zamisli ti, Ivane, kako mi je bilo to vidit. Da mi je i nešto novaca. Otiša san do hotela Ambasador. Tamo su bili igrači i uprava Hajduka.
Upoznao je tu Kele skupinu Hajdukovih navijača.
- Bili su to hajdukovci iz Srbije. Mile iz Čačka i Radojica iz Smedereva. I tako smo ručali u hotelu, dali su mi kartu za utakmicu, a s igračima smo u autobusu išli na stadion. Okolo je bilo puno vojnika.
Vratio se Kele poslije utakmice u Svilajnac. U lokalnom kafiću bilo je „živo”. Privuklo ga je to, dakako, da poviri unutra.
- Bila je muzika, veselija san se unutra, slavija pobjedu Hajduka, naručiva pisme. Tija san „Marjane, Marjane”, ali je nisu znali pivat, haha. Popilo se tu, druškane moj, dosta i tako je došla vojna policija. Zatvorilo me do sutradan.
Hrabar potez
Bilo je to prvo Kelino „hapšenje” zbog Hajduka. Prvo od tri. Odgulio je Kele zbog Bijelih...
- Drugi put je bilo kad san pobiga da oden na utakmicu u Osijek. Tamo san vidija Ivandu i ekipu. Oni su već bili odslužili vojsku, a ja doša u odori. Posli utakmice smo išli u Đakovo, tamo prinoćili i tek san se onda vratija nazad. Skužili su da me nema, normalno. I onda su me opet zatvorili. Ali taj put na sedan dana!
Kako to izgleda? Kao pravi zatvor?
- Ma, nije. Više ka pritvor. Ali opet sedan dana nemoš nigdi. Drugi put me zbog Hajduka zatvorilo.
A treći?
- E, to je bilo kad je Hajduk igra u Sarajevu. Na kraju nisan ni uspija otić na utakmicu. Tija san se ukrcat na vlak, ali ušla je vojna policija i izbacila me vanka. Onda me samo jednu noć zatvorilo. Nisan ni otiša u Sarajevo, nego u zatvor!
Gledao je zato Kele sva gostovanja Hajduka u Beogradu. Nije mu promaknulo nijedno.
- Jedan put san u uniformi iša na sjever među Delije. Ima san takvi inat, ka: vojnik san, ne mogu mi ništa. Naši su bili na jugu, ali ja san namjerno otiša na sjever. I Zlatko Vujović je zabija gol. Jesan li se veselija? Normalno da jesan! Skočija san među Delijama. Dobili smo Zvezdu 1:0.
Proletjela je tako Kelina vojna obaveza, odslužio je rok. A zanimljivo je i u kojoj ulozi. Kele je bio – pekar! A zapravo, navijač. Spojio je ugodno s (tada) korisnim. Odslužio je vojsku i nagledao se Hajduka, a pritom i triput bio uhićen. Ali ni to Keli nije palo teško. Sve za Bijele...
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....