U Senke je sve u cviću, osin stare pojate: noćni potres razbaca je velike kamene vace ka šta se liti razbacaju kocke leda kad čeljade mrvu zavrne oni plastični kalup.
Od kiše se krijemo pod taracon stojne kuće. Doli su dva volta, pa skale. Gori taraca. S odrinon. Okolo grmovi hortenzija u latenome maštilu sa tri uva. Pa kadifa, ruže, lipe mačje oči, cimija, murtila, bili jasmin. Govori Senka, kad mu udru cvitovi, tome bilome jasminu, ka friško ispržene kokice budu. Divota! Urizat će nan kad drugi put dođemo, samo liti. Malo dalje ima i hibiskus.
- Ajme mebi, izludila san više, još ni ručak nisan stavila, a vidi koja je ura. Navalili novinari: jedni odu, drugih evo, cilo jutro izjave dajen. Govori mi sin, u Splitu su oba, majko, glavna si medijska zvijezda.
Senka je bila jedinica u matere i ćaće. Pa jon je bilo teško napustit očevinu. Sad liti živi u staroj kući u zaseoku Punde, nadomak Kotlenica, Liske i Biska, općina Dugoplje, a zimi je i ona u Splitu. Divojačko je Punda, a udana Žitnik. Pokojni je Žitnik.
- Kako se neću pripast: ne znan tresen li se više ja ili sve poda mnon. Oka nisan sklopila, a dva normabela popila. Tek u četri ujutro mrvu trenila. Srića, nema štete na stojnoj kući, ni slika nije pala, a onoj pojati - tu se nekad blago držalo doli, a slama gori - sorilo zid. A krov osta, jedan crip nije puka. Eto, od ovih četri, pet objekata šta iman, ranilo samo pojatu...
Bili su joj već ovi iz općine, skupili bageron vace na jednu gomilu i metnili sa strane. Sigurno će i obnovit pojatu. Obećali su. Samo će tribat neki formular popunit. Kraj nje je druga Senkina stara kuća, eno na slimenu uklesane godine: 1884. Njoj ništa, a najstarija!
- Zove me sin, na interentu je vidija srušenu pojatu i ova kamenja, a ima misec dana cipali smo bili drva, jedan čovik ih je prije ispila, pa ih složili u tu pojatu. I ja baš govorin, vidi kako stoji ovo kamenje, malo jači potres neka grune - sve će srušit! Vrata nije oštetilo, još su dobra. Nema veze, ionako je unutra samo to malo drva...
Kad je zdrmalo, susidi su odma izletili, a u komšiluku ih i nema nego deset, jedanajst. Većina je već bila i legla. Kokoši se ušutile, mačke utekle, čeljad se pripala.
- Da vi vidite taj strah, to je nešto posebno. Ja san mislila, propada svit, šta se ovo događa: ja se tresen, televizija se trese, sve se trese kud god pogledaš. Šta ću, ja na brzinu vanka priko ovih gornjih vrata. Činilo se, nikad kraja, ka da van se ruši cili svita i vi ne možete baš ništa. A u stvarnosti, nije treslo nego samo nekoliko sekundi.
Još smo malo prodivanili pod voltima. Spomenili se poznatoga doktora Punde, onoga šta liči štitnjače. I žene mu Vesne, sa Pravnoga fakulteta u Splitu. Ona je više za pravo mora. A bila je i jedna Mira, radila davno u splitskin toplicama. Doli u Marmontovoj. Pa se čovik čudi, kako je iz toga maloga komšiluka toliko velikoga svita izašlo. I tako širon naše zagore. Ko bi reka di sve možđani niču!
Naletila je bila i susida Draga. Dragica. Isto Punda. Prolazi iz nove kuće u staru. Teško hoda. Govori, sve jon je to od cjepiva, nije mogla ni rukama, ni nogama. Pa na drugu dozu ne tila otić. Đavlu korona i ko nan je dotra:
- Noćila san amo u sina, u ovoj novoj kući. Dvi male ležale sa mnon. Sinoć taman bila obukla piđamu, u staroj kući di živen. Deset sati. Čujen ja – tresu se vace, jedna o drugu udaraju! Došli moji brže-bolje po me, da priđen u novu kuću, da ne spavan sama. Đava je spava ikako, i sad mi se oči stiskaju. Eto, zbogon van, iđen provat počinit...
Kiša zaliva, moči i topi debelu zemlju. Reka bi čovik, nikad neće stat. Ka i oni noćni potres. Maznili smo travaricu i pozdravili Senku. Metnila je juvu. S mrvu mesa i pinjuron verdure. Bogami, nema kruva bez juve kad naleti dežgracija: smiri čoviku želudac i istira onu nervozu. Ne trese te više.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....